Ниједна чаша што се пије,
ниједна тробојка што се вије,
наша није.

Здраво да си ми Загорче црни,
лукави, злослутни, тврдоглави,
ја те волим. 

Здраво, ви тамо где је месечина мека,
сваког ћу брата, што засео чека,
да преболим. 

Здраво, сви, редом, густих обрва,
мутна ока, тужних песама,
страшна браћа. 

Иста је наша псовка прва,
нож и девојка насред села
и стид домаћа. 

Здраво, наше обесне жене!
Истом су сузом, болом и страшћу
кошуље и свадбе нам извезене. 

А светковина што вино пије,
славе и цркве шта нас се тичу?
Суза са ока још канула није,
још телали место мртвих вичу. 

Здраво, на дому мрки погледи,
мржња и свађа.
Здраво, у сраму, покору, беди,
браћа смо, браћа!

Загреб, 1918.