Događaji

02.12.2015

Non finito, ili zbog čega sa Crnjanskim delim sećanja

 Poštovani dragi ljudi, cenjeni članovi žirija,

Šta reći pod svetlošću ove nagrade?  Crnjanski je moj najvoljeniji pisac. Nema tajne. Čitati njegove redove, mislim, dovoljno je da bi se samerio i razumeo svet. Ništa više nije potrebno.

 U Hiperboreji se može živeti. Dalje, kroz Embahade izučavati istorija i filosofija. Sa knezom Rjepninom i Nađom, razumeti očaj, poštovanje, žrtva i ljubav. Sa Isakovičima deliti najdublja stradanja, zablude i nade naciona. Lirika Itake i Čarnojević čisto su srce čovekovo.

Crnjanski je duboko i intimistički obeležio i spojio naš karakter i stradanja. Povezao nas emocijom, čistom, lirskom,  prelamajući svet kroz sopstveno biće, a opet snagom, retko sugestivnom i živom, svevremenom.  Kao Srbin rođen van Srbije, nevoljni vojnik austrougarske,  osetio je, proživeo i opisao duboku kob naše istorije , zbog čega je jednako voljen kao esencija duboke povezanosti gde god se govori i misli  srpskim jezikom.  O Principu je zabeležio: spojio nas je više i bolje nego i država i crkva. Usudila bih se da kažem, da nas je on, Miloš tako vezao.

S druge strane njegovo poetsko vjeruju, zabeleženo kao: Vi znate da ja imam ludu teoriju sumatraizma, da život nije vidljiv, i da zavisi od oblaka, rumenih školjaka, i zelenih trava čak na drugom kraju sveta,  blizak je čitaocu kao univerzalnni kosmički osećaj višeg reda.  I zbog toga se čita sa zanosom. Ukratko: sve što je napisao Miloš Crnjanski pretvorio je u emociju. Iz svakog reda pomalja se živ čovek, što je čitaocu  nemerljivo važno.

Razumeo je, odmah po završetku Velikog rata, da se pojavljuje jedna nova i isto  tako krvava Evropa.

U mladosti, i u ratu, čovek nosi u sebi čistu čežnju za srećom, kao da će večno živeti i kao da je budućnost, kraj svih grozota, lepa, zapisao je.

Razumeo je da je Odiseja najveća poema čovečanstva i da je povratak iz rata, najtužniji osećaj čovekov.

Prožet dubokom potrebom za drugim, za svetom,  idući uvek dalje od onoga gde i što jeste, još kao mladi povratnik iz Velikog rata, dovodi u pitanje ceo kosmos i poredak,   i u isto vreme potvrđuje ga. Dovodi u pitanje i vrednosti i poredak u srpskoj (jugoslovenskoj) književnosti.

 Označavaju ga kao: anarhistu, nihilistu, desničara...

Bio je majstor, da koliko iskazanim, još više, ponuđenim prostorima nerečenog, samo insinuiranog, zanese i opseni čitaoce. I onda kad se pojavio, kao i danas.

Skandal majstor, defetista, putnik, uvek strasno u istoriji i biću naroda kome pripada,  i danas izaziva polemike i mistifikaciju.

Na poleđini jedne ratne fotografije, a u vreme dok je ispisivao redove o dugim, lepnjivim ratnim danima, načinjene 1914. svojeručno je zapisao: Važna je to stvar imati mamu. Kasnije, pišući komentare za Itaku, piše kako je jezivom strpljivošću kakvom samo majka može, njegova majka svaki dan slala po nekoliko paketića na front. I u njima:  po jedna paprika crvena kao majčino srce. U jednom pismu Andriću, piše: jedino što je moja jadna majka tražila od mene, bilo je da me vidi pre nego umre. Ni to nisam uspeo ispuniti.

U jednom intervjuu, kazao je: na pristajem da sam drugi, čak ni posle mog dragog prijatelja, nobeloca, Ive Andrića.

Kazao je: moj život je bio težak i kvario je moju književnost.

Napisao je jednu, strastvenu pesmu Anici Savić Rebac.

Izazvao na dvoboj Andriju Sondermajera, pilota i oficira jugoslovenske vojske.

Napisao odu Gavrili Principu u uniformi autrougarskog kadeta.

Sanjao večite bele prostore severa i Hiperboreju.

Po povratku u zemlju pokazao Vidi zgradu CK: Vidiš to je sad Saborna crkva.

Bio i modernista i tradicionalista. Lirizam je  bio prirodno stanje njegovog života.

Večito u gardu, spreman na nove udarce, pismima, polemikama, člancima beleži dragoceno vreme u kome je živeo.

Nevoljni vojnik austrougarskog carstva, novinar, polemičar, neodoljivi šarmer, izgnanik, o kome je zabeleženo i kola mnogo anegdota i priča, čovek koga je predratni prijatelj,  Marko Ristić za života proglasio mrtvim, Crnjanski i danas svojim perom krči put sam sebi. I njegova metafora, s početka,  Seoba ( Beskrajni, plavi krug. U njemu zvezda) do kraja sveta i veka, i dalje,  svetleće kao simbol magnovenja i traganja za večnim.

 Bio je buntovnik, nesmirenik. Drzak i tužan. Stradao je zbog reči. Zbog ideja.

Od rane mladosti, od prvih redova Itake, opsenile su me njegove reči.  

Po sećanju se hoda kao po mesečini, naslov je poglavlja iz Druge knjige Seoba, jedna je vrsta lirskog i tematskog dijaloga sa Crnjanskim. 

Moj najdublji osećaj privrženosti Crnjanskom, potekao je , između ostalog, i iz dubokog prkosa. Reći, ne ćutati. Protiv struje. Tvoriti nove forme, davati novo lice, starim pričama.

Posle velikih pisati, ponavljam, ponekad izgleda nemoguće. Međutim, život je pozornica,  i mada smo svi samo seni, reči se roje i priče nadrastaju život.

I pisati se mora.

Ova knjiga povodom koje jesam ovde,  stoji na vetru vremena, na istorijskom fonu u kome je lasnije dobiti ako poništiš ono čemu pripadaš, u kome je pisati o srcima sopstvenih mrtvih skoro neprihvatljivo, stoga  ova nagrada, nije samo moja. Ili nije uopšte moja. Ona je sećanje,  kako bi Crnjanski rekao,  na moje mrtve drugove rođene na granici, sabijene u senke, koji usred potpunog karnevala i bestijalnosti politike, čuvaju čast preživelih. U svetlosti ove nagrade, živeće seni mrtvih o kojima se sve više ćuti.

S druge strane u ovoj knjizi, rascvetava se život. Dotiče raznolikost sveta. Beleži se da kraja nema. I da se život, uprkos svemu, iznova nastavlja.  Tome me uči Crnjanski.

Dobiti neku nagradu, znači da si negde duboko dotakao i srce pisca u čiji niz si utkan.

Šta reći kada se nađeš između reči pisca koji šapuće, La vida es sueno i Non finito, non finito?

Sudbina svakome u određenom trenutku, odredi mesto, piše Crnjanski.  Bila sam tamo gde su se smrti pretakale u priče. Tamo mi je sudbina odredila  mesto.

Na kraju ove Besde, a zapravo na početku i kraju  priče o Milošu Crnjanskom, stoji priča o Vidosavi Vidi Crnjanski, o propadljivosti ovog sveta i snazi duha, o trijumfu porodične privrženosti. Pisao je: da nije moje žene koja je uspela da svoje lutke dovede do savršenstva, propao bih. Načisto bih propao. Ali – nikad se nismo ponizili.

I verujem da ćete razumeti, u mom slučaju kroz ovu nagradu zajedno stoje, Miloš i Vida. Ovo je nagrada i pričama, i piscu, i ženi  koja u stanu - kutiji,  istovremeno sviđa kućne poslove i krade vreme za pisanje, strahujući, uvek,  da će nekome zakinuti: priči ili porodici.

Stoga, hvala žiriju što je ovu knjigu osetio i izdvojio. Ovo su priče o nama, naše. Duboko intimne, lične i kolektivne.

Negde između stihova Zaista zrak sam samo kao potpunog osećanja prolaznosti i večnosti u istom,  i stihova iz Himne, Nemamo ničega, ni Boga ni gospodara, imamo samo krv, protiče i naš vek Crnjanski. Hvala što si razumeo, i upisao i nas preko sebe u beskraj. 

      

***
29.11.2015

Svečana dodela Nagrade Miloša Crnjanskog održaće se u sredu 2. decembra 2015. god., u 12 časova u Maloj sali Kolarčeve zadužbine, Studentski trg 5, Beograd

***
20.11.2015

NAGRADU ZADUŽBINE MILOŠA CRNJANSKOG dobila  je Vesna Kapor za knjigu priča „Po sećanju se hoda kao po mesečini“ Agora, Zrenjanin 2014.god. Žiri: prof.dr  Milo Lompar, prof.dr Radivoje Mikić i prof.dr Slađana Jaćimović.

Sponzor Nagrade: Izdavačka kućaKlett

***
30.03.2014

INTERVJU: SLAĐANA JAĆIMOVIĆ, istoričar književnosti

Zadužbina Miloš Crnjanski od 1993. godine (stogodišnjice piščevog rođenja) počela je da po principima kritičkog izdanja priređuje i objavljuje celokupnaDela Miloša Crnjanskog. Do sada su objavljeni Lirika, Kod Hiperborejaca, Pripovedna proza, Seobe, Druga knjiga Seoba, Putopisi 1-2, Eseji i članci 1-2, Knjiga o Mikelanđelu, a u poslednjih sedam godina čak četiri toma (sa oko 3000 stranica teksta): Roman o Londonu, Drame, Embahade Pripovedna proza II. U planu su još dva toma: Politički članci koje je pisac objavljivao pre i posle Drugog svetskog rata i Prepiska, a predsednik Zadužbine prof. dr Milo Lompar očekuje da će ovaj veliki izdavački i kulturni poduhvat biti završen do 2018. godine.

Nedavno je objavljen četrnaesti tom Dela Miloša Crnjanskog, s naslovom „Pripovedna proza II“, u kojem su „Kap španske krvi“ i „Suzni krokodil“. Knjigu je priredila Slađana Jaćimović (1969), profesorka Učiteljskog fakulteta, autorka knjiga: „Putopisi srpske avangarde“ (Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Stanislav Krakov, Stanislav Vinaver) i „Putopisna proza Miloša Crnjanskog“.

1. Prvi tom pripovedne proze, s „Pričama o muškom“ i „Dnevnikom o Čarnojeviću“, objavljen je još 1996. godine. Da li je s ovom knjigom kompletirana pripovedna proza?

Kada je pre osamnaest godina objavljenaPripovedna proza priređivač Novica Petković u svom pogovoru ukazuje na činjenicu da zbog obima knjige u nju unosi samo pripovetke i prvi roman Miloša Crnjanskog, te se logično nametnula potreba da se u okviru Pripovedne proze IIpriredi ono što je u prethodnom izdanju izostavljeno, a naslovom je ukazano na kontinuitet priređivačke zamisli. Tako je, po svemu sudeći, kritičkim priređivanjem romana Kap španske krvi Suzni krokodil, zaokruženo objavljivanje proznih dela Crnjanskog ili bar onoga što je u proznom stvaralaštvu ovog velikog pisca srpske književnosti ostalo sačuvano i dostupno.

2. Po čemu se rad na kritičkom izdanju razlikuje od običnog priređivanja književnog dela?

Kritičko izdanje je vrsta naučnog izdanja, te su pred priređivača postavljeni dodatni zadaci. U njemu se osim teksta koji se uzima kao osnovni, štampaju i sve prethodne štampane i rukopisne verzije, odnosno u Napomenama se upućuje na sve razlike koje odlikuju osnovno od varijantnih izdanja. To je velik i pipav posao i verovatno su zbog toga ovakva izdanja retka u našoj kulturi. Ovako priređene knjige su osnova za sva buduća izadanja i tumačenja, a mnogi nezaobilazni srpski pisci još uvek čekaju na ovakav način izdanja njihovih celokupnih dela. Otuda je Zadužbina Crnjanski za ove dve decenije učinila velik i dragocen doprinos ne samo proučavanju Crnjanskog, nego čitavoj našoj kulturi.

3. Zašto Crnjanski u svoja Sabrana dela (1966) nije uneo „Kap španske krvi“?

Ne znamo tačno koji su razlozi, mada se mogu naslutiti iz celokupnog konteksta vremena u kojem ova dela izlaze. Posle raznorodnih polemika koje su prethodile piščevom povratku u otadžbinu, posle teških decenija u izgnanstvu Crnjanski je bio dodatno oprezan, a verovatno je i obim edicije nametnuo izvesna ograničenja. Ali pisac je, bez obzira na ne baš pozitivnu recepciju romana posle njegovog objavljivanja 1970. godine u Nolitovom izdanju, bio uveren da je to dobar i „težak, tuđinski roman“.

4. Roman, koji je sam autor preveo na engleski, sada se prvi put pojavljuje?

Mislim da je izuzetno značajno što smo u knjigu uneli i dva prevoda Kapi španske krvi koje je u dugim izbegličkim godinama radio sam pisac. U pitanju su daktilogrami koji do sada nisu objavljeni i koji se čuvaju u rukopisnoj zaostavštini pisca, a na koje nas je uputila Nada Mirkov. Tekst je prepun raznorodnih naknadnih intervencija pisanih piščevom rukom (a koje su detaljno objašnjene u napomenama), što pokazuje koliko je Crnjanski brižljivo radio na doterivanju svog prevoda i kako je samoprevođenje smatrao svojevrsnim ličnim izazovom. Nadam se da će ovaj potpuno neosvetljen aspekt piščevog rada biti dodatni izazov i za neke nove tumače njegovog stvaralaštva.

5. Iz prepiske s Rebekom Vest vidi se da je Crnjanski napisao i scenario za film „Kap španske krvi“. Šta je s tim bilo?

Uzaludno pokušavajući da kao pisac bitiše u surovom evropskom megalopolisu, Crnjanski je, po svemu sudeći, napisao i scenario za film o životu fatalne Lole Montez, ali rukopis scenarija nije ostao sačuvan. Po njegovim rečima, iako mu je kazano da je scenario odbijen, film je ipak snimljen, mada nismo sigurni da je film Maksa Ofilsa Lola Montez iz 1955. godine zaista napravljen po scenariju našega pisca.

6. Kakva je umetnička vrednost nedovršenog romana „Suzni krokodil“, koji autor upoređuje sa „Seobama“?

Suzni krokodil je, po rečima Crnjanskog, trebalo da bude „socijalni roman onovremenog Beograda“, odnosno „roman o Srbiji“, a sudeći po prva dva napisana poglavlja to bi bio jedan vrlo zanimljiv roman. Ali pošto mu je sudbina takva da je, na žalost, ostao nedovršen, ne možemo sa sigurnošću raspravljati o njegovom umetničkom kvalitetu. Kako bi se zaokružila priča o međuratnom Beogradu, društveno-političkom previranju, ljubavnom trouglu i suznom krokodiluostaje samo da slutimo.

7. Oba ova dela ostala su u senci „Seoba“ i „Romana o Londonu“?

Može se reći da je tako. Kad neko napiše tako velike romane kao ova dva što ste naveli (a ne treba zaboraviti ni Drugu knjigu Seoba Kod Hiperborejaca), onda je možda logično da se pažnja čitalaca i strast kritičara usmere upravo na njih. Ali smatram da se bez Kapi španske krvi(koji je jedinstveni roman o ljubavi, izdaji i fatalnoj ženi) i Suznog krokodila ne može u potpunosti razumeti delo Crnjanskog i njegova potreba ne samo da se, jednako uspešno, izražava u okviru različitih žanrova, već i da se ne ponavlja unutar istog.

8. Koliko je dugo Crnjanski radio na svojim delima, koliko ih je prepravljao i doterivao?

Upravo svih četrnaest tomova Dela najbolje svedoče koliko je Crnjanski brižljivo i neumorno radio na doterivanju svojih dela. Kada se uporede verzije ovih romana gotovo da nema nijedne rečenice u kojoj pisac nije izvršio neku krupniju i sitniju intervenciju, a zanimljivo je da je najveće promene napravio upravo na nedovršenomSuznom krokodilu. Naravno, tu su i njegove zapete sa kojima je najviše eksperimentisao – manje ih brisao, više dodavao, menjao njihova mesta u rečenici.

9. Zapete su zaštitni znak proze Miloša Crnjanskog. One su, naprosto, egzotični začin njegove rečenice?

To je nesumnjivo. Kada biste hteli da parodirate stil Crnjanskog u prvi plan biste svakako stavili zapete. „Zapete su želja za logikom. One su želja da se čitaocu nametne volja pisca“, kaže Crnjanski. Nema nijednog pisca u srpskoj književnosti kome je to više uspelo za rukom. Otuda su one autentični pečat njegovog rukopisa. 

10. Crnjanski se bavio i novinarstvom. Koliko mu je to iskustvo koristilo u literaturi?

Crnjanski je izuzetno cenio novinarsku profesiju i jedan je od retkih pisaca kome ovaj vid angažmana nije ugrozio književni talenat i strast prema literaturi. Naprotiv, ove dve delatnosti kod njega nekako su lako i prirodno išle zajedno i, ma kako to bilo neuobičajeno, međusobno su se podupirale i snažile (ili, kako bi se u našem narodu reklo – ko zna zna i ne možeš mu ništa). Ta činjenica samo je još jedan dodatan dokaz o raznorodnosti i veličini njegovog talenta kojim je obeležio srpsku književnost i kulturu prošloga veka.

 Politika, 30. mart 2014.

***
23.03.2014

NOVI WEB SAJT ZADUŽBINE MILOŠA CRNJANSKOG

Od 23.03.2014. godine aktivan je novi, redizajnirani web sajt Zadužbine Miloša Crnjanskog čiji je dizajn i izradu svojom donacijom pomogla Gradska opština Stari grad

***
26.12.2013

Goranu Gociću uručena nagrada „Miloš Crnjanski“

Književniku Goranu Gociću uručena je nagrada „Miloš Crnjanski“, danas u Maloj sali Kolarca. Gociću je ovo priznanje pripalo za roman „Tai“ u izdanju Geopoetike.

Nagradu dodeljuje  Zadužbina Miloša Crnjanskog. Predsednik žirija za dodelu nagrade  profesor Milo Lompar uručio je Gociću ček na  2.000 evra, Povelju i Medalju (bronzani odlivak sa likom Miloša Crnjanskog).

- Moje knjige su moj najveći ponos. Očekivao sam previše od svojih akademskih a premalo od književnih napora. Danas se sve to menja, kao što jedna krilatica kaže "život je ono što vam se dešava dok kujete nove planove". Radujem se što od danas mogu ravnopravno da stanem sa piscima kojima sam se do sada divio. Svako ko je dobio nagradu Miloš Crnjanski ima pravo na duhovno srodstvo sa ovim književnim velikanom - kazao je Gocić

Žiri za dodelu nagrade Miloš Crnjanski  radio je u sastavu: Milo Lompar, predsednik, Radivoje Mikić i Dimitrije Tasić. U njihovom obrazloženju nagrade piše Roman „Tai“ Gorana Gocića spada u moderna dela u kojima srećemo spoj nekoliko podvrsta romana. Ovaj roman je i ljubavna priča o susretu Evropljanina i Tajlanđanke i putopisni roman koji nas upoznaje sa jednom pomalo egzotičnom zemljom i roman koji osvetljava susret različitih kultura i životnih filozofija zasnovanih na njima.

(Blic, Bgd, 26. 12. 2013)

***