Volo bih stajati u jednoj crnoj gardi,
          a perjanica bela da mi leprša visoko.
Da imam brčiće smeđe i vrlo male,
          pa kad bi zorom sve zavese popadale
          i poklonili se ravno zlatni elebardi . . .
          kad prođe, da na meni stane kraljičino oko.
          Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško:
                      Što si uvek tužan?
                      Smešeći se počast bih šinuo
                       i tiho reko: Jer sam muško. 

Posle da je godinama tuda nema.
Jedno veče da, iznenada, opet, tuda lovi,
i zvezdana, majska, noć da mi je na grudi,
rujnu od žudi, baci, svu bledu od žudi.
Da zasuzi, zagrli, rukama obema,
gola kao potok, sa bedrima kao labudovi.
Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško:
           Što si uvek tužan?
           Ja bih mačem počast šinuo
           i tiho reko: Jer sam muško. 

Jedne lepe jesenje zore rujne,
da me na izdanku nađe, pod kikotom truba.
Nežna kao bela ruža, čista kao rosa,
Da dotrči zadihana, vrela, bosa,
suzna zbog zore jesenje, blage, nečujne.
Ja bih se digo, i, kad bih ko leprš goluba,
viknula i zaplakala, ko kad bi leptir šuško: 

           Reci, zbogom, zori.
           Ja bih počast šinuo i reko:
                       Tužno je biti muško.