Kad svetiljke sinu
     i ulice pođu u visinu,
          u tami stojim ja.
               Na svemu što prođe
                    moj osmeh zasija. 

Nestanu boli, okovi i laž,
     od mog pogleda zavisi sva draž,
          svega što prođe.
          Žene prolaze i oblik gube,
          smeše se, pa mi priđu da me ljube,
          a ja im novu senku dam. 

I dok tiho zamagli noć,
          ulice pune seni,
          ja imam neba bezgraničnu moć,
               svi boli sveta skupe se u meni. 

Ko cvetići beli sa Meseca
     rađaju se po ulici deca.
          Od osmeha mog umire dan,
               a svakoga kog pogledam,
                    stiže moja sudba, sreća i san. 

Kad mahnem rukom, nehotice,
                    nove zvezde sinu.
Tad sjajan, tužan, ceo grad,
                    liči na moje lice. 

A da me vide svi u nebo idu,
     po ulici zvezda i srebra.
              Ja stojim raspet sam na zidu,
                    a Mesec mi blago probada rebra.