Duša ti je raskidana, čista, bolna,
bleda kao lica ruskih nihilistkinja.
Pogled ti je gorak i svet, ko u madona,
u kapelama gde kandilo jedva tinja. 

Ozbiljna si i tužna i poštena.
Kad tio sviraš Betovena
čelo ti je puno teških bora,
kao da si muško, što se svud potuco,
sa Hristom, Mefistom i sa Don Huanom,
u životu veselom i tužno nasmejanom.
Kao prosjak sa barikada puco,
i ko Cezar dolazio sa mora. 

Al čim se zaljubiš . . .
članci tvoji i grudi malene
i kolena tvrda ko krune od srebra,
i blede usne što brzo zarumene,
i sjajna laka rebra
čine te markizom . . . 

U strasti očiju plavih,
i žilica jako ljubičastih,
i grudi ko cvetovi što venu,
cvetovi beli prvi . . . 

Markizom, što bleda od uživanja
bezbožna, ironična kad se zora javi
odlazi ispod grana.
I ostavlja draganu za uspomenu
dve tri kapi ljubičaste krvi.