Pesma nedelje

 

Miloš Crnjanski

 

SAMOĆA

Sve dok si strasna i bludna,
ma luda i gadna i čudna,
sa telom starim i sedim,
il pupovima zavejanim
belim:
ja te grlim osmehom bledim
i branim. 

Ja te žalim.
Ruke mi drhte, ko suve grane,
sa kojih neko jabuke pobra.
Ja ih pružam
klecajući ulicama malim,
tebi, prošla u svili ili krpi,
za san si dobra. 

Samo kad me prošlosti sećaš,
i nešto novo i bolje obećaš,
rajske mi tajne nepoznate kažeš:
da hoćeš ko sestra bratu
da mi pomažeš . . .
Na mom se licu sve ugasi,
i đavo se javi u jednoj grimasi,
što se smeje i gadi.

***