Ljubav što beše nije više.
Sudba mi bludi po nebu ovih dana,
       blaga i mirna, kišom oprana,
       kao ruka nekad po telu dragana. 

Nad zemljom više ne miriše krin,
       u proleću oštar, bludan, ženski.
Rascvetane voćke stiskam na rebra,
       kroz vazduh blagoveštanski. 

Nestaje noć,
puna žalosti i bolnog razvrata,
a ja ostajem u vedrom vidiku,
modrim vodama, i rujnim šumama,
kao sen trske, lišća, rosnog vlata. 

1924.