Oče naš
senko sveta seda pogurena
na drvenoj ragi.
Sa loncem razbijenim na glavi
i očima punim vetrenjača plavih. 

Oče naš
sin je tvoj bedniji od bilja,
strasniji nego cvet,
nestalniji nego vetar zore,
sumorniji nego more,
i sam, sasvim sam. 

Oče naš
sin tvoj je bolji nego anđeli
ali nikom pomoći ne može.
Ljubi krpe kao zlatnu krunu,
a u osmehu krije toliku zabunu
koliko je nema u proleću i majci. 

Oče naš
ali sin tvoj nema više moći,
da se u štalama na putu u noći
ičem od smrti nada.