Оче наш
сенко света седа погурена
на дрвеној раги.
Са лонцем разбијеним на глави
и очима пуним ветрењача плавих. 

Оче наш
син је твој беднији од биља,
страснији него цвет,
несталнији него ветар зоре,
суморнији него море,
и сам, сасвим сам. 

Оче наш
син твој је бољи него анђели
али ником помоћи не може.
Љуби крпе као златну круну,
а у осмеху крије толику забуну
колико је нема у пролећу и мајци. 

Оче наш
али син твој нема више моћи,
да се у шталама на путу у ноћи
ичем од смрти нада.