Нон финито, или због чега са Црњанским делим сећања

Поштовани драги људи, цењени чланови жирија,

Шта рећи под светлошћу ове награде?  Црњански је мој највољенији писац. Нема тајне. Читати његове редове, мислим, довољно је да би се самерио и разумео свет. Ништа више није потребно.

 У Хипербореји се може живети. Даље, кроз Ембахаде изучавати историја и философија. Са кнезом Рјепнином и Нађом, разумети очај, поштовање, жртва и љубав. Са Исаковичима делити најдубља страдања, заблуде и наде национа. Лирика Итаке и Чарнојевић чисто су срце човеково.

Црњански је дубоко и интимистички обележио и спојио наш карактер и страдања. Повезао нас емоцијом, чистом, лирском,  преламајући свет кроз сопствено биће, а опет снагом, ретко сугестивном и живом, свевременом.  Као Србин рођен ван Србије, невољни војник аустроугарске,  осетио је, проживео и описао дубоку коб наше историје , због чега је једнако вољен као есенција дубоке повезаности где год се говори и мисли  српским језиком.  О Принципу је забележио: спојио нас је више и боље него и држава и црква. Усудила бих се да кажем, да нас је он, Милош тако везао.

С друге стране његово поетско вјерују, забележено као: Ви знате да ја имам луду теорију суматраизма, да живот није видљив, и да зависи од облака, румених шкољака, и зелених трава чак на другом крају света,  близак je читаоцу као универзалнни космички осећај вишег реда.  И због тога се чита са заносом. Укратко: све што је написао Милош Црњански претворио је у емоцију. Из сваког реда помаља се жив човек, што је читаоцу  немерљиво важно.

Разумео је, одмах по завршетку Великог рата, да се појављује једна нова и исто  тако крвава Европа.

У младости, и у рату, човек носи у себи чисту чежњу за срећом, као да ће вечно живети и као да је будућност, крај свих грозота, лепа, записао је.

Разумео је да је Одисеја највећа поема човечанства и да је повратак из рата, најтужнији осећај човеков.

Прожет дубоком потребом за другим, за светом,  идући увек даље од онога где и што јесте, још као млади повратник из Великог рата, доводи у питање цео космос и поредак,   и у исто време потврђује га. Доводи у питање и вредности и поредак у српској (југословенској) књижевности.

 Означавају га као: анархисту, нихилисту, десничара...

Био је мајстор, да колико исказаним, још више, понуђеним просторима нереченог, само инсинуираног, занесе и опсени читаоце. И онда кад се појавио, као и данас.

Скандал мајстор, дефетиста, путник, увек страсно у историји и бићу народа коме припада,  и данас изазива полемике и мистификацију.

На полеђини једне ратне фотографије, a у време док је исписивао редове о дугим, лепњивим ратним данима, начињене 1914. својеручно је записао: Важна је то ствар имати маму. Касније, пишући коментаре за Итаку, пише како је језивом стрпљивошћу каквом само мајка може, његова мајка сваки дан слала по неколико пакетића на фронт. И у њима:  по једна паприка црвена као мајчино срце. У једном писму Андрићу, пише: једино што је моја јадна мајка тражила од мене, било је да ме види пре него умре. Ни то нисaм успео испунити.

У једном интервјуу, казао је: на пристајем да сам други, чак ни после мог драгог пријатеља, нобелоца, Иве Андрића.

Казао је: мој живот је био тежак и кварио је моју књижевност.

Написао је једну, стрaствену песму Аници Савић Ребац.

Изазвао на двобој Андрију Сондермајера, пилота и официра југословенске војске.

Написао оду Гаврили Принципу у униформи аутроугарског кадета.

Сањао вечите беле просторе севера и Хипербореју.

По повратку у земљу показао Види зграду ЦК: Видиш то је сад Саборна црква.

Био и модерниста и традиционалиста. Лиризам је  био природно стање његовог живота.

Вечито у гарду, спреман на нове ударце, писмима, полемикама, чланцима бележи драгоцено време у коме је живео.

Невољни војник аустроугарског царства, новинар, полемичар, неодољиви шармер, изгнаник, о коме је забележено и кола много анегдота и прича, човек кога је предратни пријатељ,  Марко Ристић за живота прогласио мртвим, Црњански и данас својим пером крчи пут сам себи. И његова метафора, с почетка,  Сеоба ( Бескрајни, плави круг. У њему звезда) до краја света и века, и даље,  светлеће као симбол магновења и трагања за вечним.

 Био је бунтовник, несмиреник. Дрзак и тужан. Страдао је због речи. Због идеја.

Oд ране младости, од првих редова Итаке, опсениле су ме његове речи.  

По сећању се хода као по месечини, наслов је поглавља из Друге књиге Сеоба, једна је врста лирског и тематског дијалога са Црњанским. 

Мој најдубљи осећај привржености Црњанском, потекао је , између осталог, и из дубоког пркоса. Рећи, не ћутати. Против струје. Творити нове форме, давати ново лице, старим причама.

После великих писати, понављам, понекад изгледа немогуће. Међутим, живот је позорница,  и мада смо сви само сени, речи се роје и приче надрастају живот.

И писати се мора.

Ова књига поводом које јесам овде,  стоји на ветру времена, на историјском фону у коме је ласније добити ако поништиш оно чему припадаш, у коме је писати о срцима сопствених мртвих скоро неприхватљиво, стога  ова награда, није само моја. Или није уопште моја. Она је сећање,  како би Црњански рекао,  на моје мртве другове рођене на граници, сабијене у сенке, који усред потпуног карневала и бестијалности политике, чувају част преживелих. У светлости ове награде, живеће сени мртвих о којима се све више ћути.

С друге стране у овој књизи, расцветава се живот. Дотиче разноликост света. Бележи се да краја нема. И да се живот, упркос свему, изнова наставља.  Томе ме учи Црњански.

Добити неку награду, значи да си негде дубоко дотакао и срце писца у чији низ си уткан.

Шта рећи када се нађеш између речи писца који шапуће, Ла вида ес суено и Нон финито, нон финито?

Судбина свакоме у одређеном тренутку, одреди место, пише Црњански.  Била сам тамо где су се смрти претакале у приче. Тамо ми је судбина одредила  место.

На крају ове Бесде, а заправо на почетку и крају  приче о Милошу Црњанском, стоји прича о Видосави Види Црњански, о пропадљивости овог света и снази духа, о тријумфу породичне привржености. Писао је: да није моје жене која је успела да своје лутке доведе до савршенства, пропао бих. Начисто бих пропао. Али – никад се нисмо понизили.

И верујем да ћете разумети, у мом случају кроз ову награду заједно стоје, Милош и Вида. Ово је награда и причама, и писцу, и жени  која у стану - кутији,  истовремено свиђа кућне послове и краде време за писање, страхујући, увек,  да ће некоме закинути: причи или породици.

Стога, хвала жирију што је ову књигу осетио и издвојио. Ово су приче о нама, наше. Дубоко интимне, личне и колективне.

Негде између стихова Заиста зрак сам само као потпуног осећања пролазности и вечности у истом,  и стихова из Химне, Немамо ничега, ни Бога ни господара, имамо само крв, протиче и наш век Црњански. Хвала што си разумео, и уписао и нас преко себе у бескрај. 

Свечана додела Награде Милоша Црњанског одржаће се у среду 2. децембра 2015. год., у 12 часова у Малој сали Коларчеве задужбине, Студентски трг 5, Београд

НАГРАДУ ЗАДУЖБИНЕ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ добила  је Весна Капор за књигу прича „По сећању се хода као по месечини“ Агора, Зрењанин 2014.год. Жири: проф.др  Мило Ломпар, проф.др Радивоје Микић и проф.др Слађана Јаћимовић.

Спонзор Награде: Издавачка кућа Klett

ИНТЕРВЈУ: СЛАЂАНА ЈАЋИМОВИЋ, историчар књижевности

Задужбина Милош Црњански од 1993. године (стогодишњице пишчевог рођења) почела је да по принципима критичког издања приређује и објављује целокупна Дела Милоша Црњанског. До сада су објављени Лирика, Код Хиперборејаца, Приповедна проза, Сеобе, Друга књига Сеоба, Путописи 1-2, Есеји и чланци 1-2, Књига о Микеланђелу, а у последњих седам година чак четири тома (са око 3000 страница текста): Роман о Лондону, Драме, Ембахаде и Приповедна проза II. У плану су још два тома: Политички чланци које је писац објављивао пре и после Другог светског рата и Преписка, а председник Задужбине проф. др Мило Ломпар очекује да ће овај велики издавачки и културни подухват бити завршен до 2018. године.

Недавно је објављен четрнаести том Дела Милоша Црњанског, с насловом „Приповедна проза II“, у којем су „Кап шпанске крви“ и „Сузни крокодил“. Књигу је приредила Слађана Јаћимовић (1969), професорка Учитељског факултета, ауторка књига: „Путописи српске авангарде“ (Милош Црњански, Растко Петровић, Станислав Краков, Станислав Винавер) и „Путописна проза Милоша Црњанског“.

1. Први том приповедне прозе, с „Причама о мушком“ и „Дневником о Чарнојевићу“, објављен је још 1996. године. Да ли је с овом књигом комплетирана приповедна проза?

Када је пре осамнаест година објављена Приповедна проза приређивач Новица Петковић у свом поговору указује на чињеницу да због обима књиге у њу уноси само приповетке и први роман Милоша Црњанског, те се логично наметнула потреба да се у оквиру Приповедне прозе II приреди оно што је у претходном издању изостављено, а насловом је указано на континуитет приређивачке замисли. Тако је, по свему судећи, критичким приређивањем романа Кап шпанске крви и Сузни крокодил, заокружено објављивање прозних дела Црњанског или бар онога што је у прозном стваралаштву овог великог писца српске књижевности остало сачувано и доступно.

2. По чему се рад на критичком издању разликује од обичног приређивања књижевног дела?

Kритичко издање је врста научног издања, те су пред приређивача постављени додатни задаци. У њему се осим текста који се узима као основни, штампају и све претходне штампане и рукописне верзије, односно у Напоменама се упућује на све разлике које одликују основно од варијантних издања. То је велик и пипав посао и вероватно су због тога оваква издања ретка у нашој култури. Овако приређене књиге су основа за сва будућа изадања и тумачења, а многи незаобилазни српски писци још увек чекају на овакав начин издања њихових целокупних дела. Отуда је Задужбина Црњански за ове две деценије учинила велик и драгоцен допринос не само проучавању Црњанског, него читавој нашој култури.

3. Зашто Црњански у своја Сабрана дела (1966) није унео „Кап шпанске крви“?

Не знамо тачно који су разлози, мада се могу наслутити из целокупног контекста времена у којем ова дела излазе. После разнородних полемика које су претходиле пишчевом повратку у отаџбину, после тешких деценија у изгнанству Црњански је био додатно опрезан, а вероватно је и обим едиције наметнуо извесна ограничења. Али писац је, без обзира на не баш позитивну рецепцију романа после његовог објављивања 1970. године у Нолитовом издању, био уверен да је то добар и „тежак, туђински роман“.

4. Роман, који је сам аутор превео на енглески, сада се први пут појављује?

Мислим да је изузетно значајно што смо у књигу унели и два превода Капи шпанске крви које је у дугим избегличким годинама радио сам писац. У питању су дактилограми који до сада нису објављени и који се чувају у рукописној заоставштини писца, а на које нас је упутила Нада Мирков. Текст је препун разнородних накнадних интервенција писаних пишчевом руком (а које су детаљно објашњене у напоменама), што показује колико је Црњански брижљиво радио на дотеривању свог превода и како је самопревођење сматрао својеврсним личним изазовом. Надам се да ће овај потпуно неосветљен аспект пишчевог рада бити додатни изазов и за неке нове тумаче његовог стваралаштва.

5. Из преписке с Ребеком Вест види се да је Црњански написао и сценарио за филм „Кап шпанске крви“. Шта је с тим било?

Узалудно покушавајући да као писац битише у суровом европском мегалополису, Црњански је, по свему судећи, написао и сценарио за филм о животу фаталне Лоле Монтез, али рукопис сценарија није остао сачуван. По његовим речима, иако му је казано да је сценарио одбијен, филм је ипак снимљен, мада нисмо сигурни да је филм Макса Офилса Лола Монтез из 1955. године заиста направљен по сценарију нашега писца.

6. Каква је уметничка вредност недовршеног романа „Сузни крокодил“, који аутор упоређује са „Сеобама“?

Сузни крокодил је, по речима Црњанског, требало да буде „социјални роман оновременог Београда“, односно „роман о Србији“, а судећи по прва два написана поглавља то би био један врло занимљив роман. Али пошто му је судбина таква да је, на жалост, остао недовршен, не можемо са сигурношћу расправљати о његовом уметничком квалитету. Како би се заокружила прича о међуратном Београду, друштвено-политичком превирању, љубавном троуглу и сузном крокодилу остаје само да слутимо.

7. Оба ова дела остала су у сенци „Сеоба“ и „Романа о Лондону“?

Може се рећи да је тако. Кад неко напише тако велике романе као ова два што сте навели (а не треба заборавити ни Другу књигу Сеоба и Код Хиперборејаца), онда је можда логично да се пажња читалаца и страст критичара усмере управо на њих. Али сматрам да се без Капи шпанске крви (који је јединствени роман о љубави, издаји и фаталној жени) и Сузног крокодила не може у потпуности разумети дело Црњанског и његова потреба не само да се, једнако успешно, изражава у оквиру различитих жанрова, већ и да се не понавља унутар истог.

8. Колико је дуго Црњански радио на својим делима, колико их је преправљао и дотеривао?

Управо свих четрнаест томова Дела најбоље сведоче колико је Црњански брижљиво и неуморно радио на дотеривању својих дела. Када се упореде верзије ових романа готово да нема ниједне реченице у којој писац није извршио неку крупнију и ситнију интервенцију, а занимљиво је да је највеће промене направио управо на недовршеном Сузном крокодилу. Наравно, ту су и његове запете са којима је највише експериментисао – мање их брисао, више додавао, мењао њихова места у реченици.

9. Запете су заштитни знак прозе Милоша Црњанског. Оне су, напросто, егзотични зачин његове реченице?

То је несумњиво. Када бисте хтели да пародирате стил Црњанског у први план бисте свакако ставили запете. „Запете су жеља за логиком. Оне су жеља да се читаоцу наметне воља писца“, каже Црњански. Нема ниједног писца у српској књижевности коме је то више успело за руком. Отуда су оне аутентични печат његовог рукописа. 

10. Црњански се бавио и новинарством. Колико му је то искуство користило у литератури?

Црњански је изузетно ценио новинарску професију и један је од ретких писаца коме овај вид ангажмана није угрозио књижевни таленат и страст према литератури. Напротив, ове две делатности код њега некако су лако и природно ишле заједно и, ма како то било неуобичајено, међусобно су се подупирале и снажиле (или, како би се у нашем народу рекло – ко зна зна и не можеш му ништа). Та чињеница само је још један додатан доказ о разнородности и величини његовог талента којим је обележио српску књижевност и културу прошлога века.

 Политика, 30. март 2014.

НОВИ ВЕБ САЈТ ЗАДУЖБИНЕ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Од 23.03.2014. године активан је нови, редизајнирани веб сајт Задужбине Милоша Црњанског чији је дизајн и израду својом донацијом помогла Градска општина Стари град.

Горану Гоцићу уручена награда „Милош Црњански“

Књижевнику Горану Гоцићу уручена је награда „Милош Црњански“, данас у Малој сали Коларца. Гоцићу је ово признање припало за роман „Таи“ у издању Геопоетике.

Награду додељује  Задужбина Милоша Црњанског. Председник жирија за доделу награде  професор Мило Ломпар уручио је Гоцићу чек на  2.000 евра, Повељу и Медаљу (бронзани одливак са ликом Милоша Црњанског).

- Моје књиге су мој највећи понос. Очекивао сам превише од својих академских а премало од књижевних напора. Данас се све то мења, као што једна крилатица каже "живот је оно што вам се дешава док кујете нове планове". Радујем се што од данас могу равноправно да станем са писцима којима сам се до сада дивио. Свако ко је добио награду Милош Црњански има право на духовно сродство са овим књижевним великаном - казао је Гоцић

Жири за доделу награде Милош Црњански  радио је у саставу: Мило Ломпар, председник, Радивоје Микић и Димитрије Тасић. У њиховом образложењу награде пише Роман „Таи“ Горана Гоцића спада у модерна дела у којима срећемо спој неколико подврста романа. Овај роман је и љубавна прича о сусрету Европљанина и Тајланђанке и путописни роман који нас упознаје са једном помало егзотичном земљом и роман који осветљава сусрет различитих култура и животних филозофија заснованих на њима.

(Блиц, Бгд, 26. 12. 2013)

Зорану Петровићу награда "Милош Црњански"

Награда "Милош Црњански" за 2009/2011. годину, коју додељује истоимена Задужбина, уручена је јуче у Коларчевој задужбини Зорану Петровићу, писцу из Крагујевца и колумнисти "Блица" за роман "Камен близанац" (Геопоетика).Ово признање подстиче домаће књижевно стваралаштво и додељује се бијенално за најбољу прву књигу писцу из свих области у којима се огледао Црњански (поезија, роман, приповетка, есеј, драма). 

Зоран Петровић се нашао у изузетном друштву лауреата међу којима су стваралачке величине попут Борислава Пекића, Радослава Петковића, Душана Ковачевића, Драгана Великића, Гордане Ћирјанић...

- Сваки писац ово очекује читавог живота, посебно они из моје генерације која је васпитавана на делу, случају и свему ономе што је остварио Милош Црњански - казао је Зоран Петровић, и додао да је "од Црњанског доста рано научио а касно показао личну дрскост да књижевне родове меша у оквиру истог штива, да усклађује у целину која неће бити поетска ни потпуно прозна.Од великог мештра сам научио и да се занат краде а не преписује".

У сопштењу жирија (проф. др Мило Ломпар, проф. др Радивоје Микић и Димитрије Тасић, између осталог, пише "да је песник Петровић својим романсијерским првенцем ‘’Камен близанац‘’ сложеној причи која има два тока, две равни о времену Првог српског устанка, показао како прво дело у једној књижевној врсти може бити сасвим зрело и уверити нас да пред собом имамо писца коме су се врата српске књижевности широм отворила".
(Блиц, Бгд., 16.12.2011)

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ 
НАГРАДЕ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ 2009/2011.

Зоран Петровић: Камен близанац
(Геопоетика (Бгд., 2010)

Настојећи да открије оне најопштије одлике српске књижевности, Јован Деретић је, увиђајући значај историјске тематике у све три њене макроцелине, рекао да је "основна структура српске књижевности – књижевност као историја". Једно од дела са самог краја прве деценије XXИ века које потврђује такву књижевно-историјску перспективу у гледању на нашу књижевност је и роман "Камен близанац" Зорана Петровића. Аутор је збивања о којима приповеда сместио у време Првог српског устанка, желећи тиме, сасвим очигледно, да саму историјску подлогу учини нечим што је посебно важно за обликовање и саме приче и њеног дубљег смисла. Одлучивши, пак, да у средиште приче постави један необични лик, лик Србина који је, мимо своје воље и стицајем историјских околности, прешао у ислам и морао да живи на турском двору припремајући се за сасвим особен облик службе, Зоран Петровић је читаоцу, већ на самом почетку романа, желео да скрене пажњу на то да се његов роман неће развијати као класична историјска прича која је чврсто везана за приповедно становиште које један важан део историје гледа искључиво са српског становишта.

Отуда је и неопходно да се одмах нешто каже о типу приче за коју се определио Зоран Петровић у свом романсијерском првенцу. Мада су му, сасвим очигледно, блиска различита искуства модерне књижевности, он се определио за тип приче који има два тока, за тип приче у којој се дубљи смисао обликује у некој врсти укрштаја, тачније накнадног симболички мотивисаног споја иначе различито остварених рукаваца приче. О чему је реч?

Најједноставније речено, читалац у оквиру сваког поглавља приче са барокно конципираним насловом најпре сусреће казивање о селамима и селамском језику, о једној особеној граматици преношења порука са шифрованим значењем, а потом тече сама прича о догађајима који се одвијају најпре у престоници турске царевине а потом у устаничкој Србији. То је и разлог што су два тока у Петровићевом роману остварени на различите начине. У делу који говори о селамима и селамском језику доминира есејистички интонирано казивање, пошто циљ није да се казивањем нешто непосредно дочара већ да се читаоцу сугерише да га у том рукавцу приче очекује оно што је по својој суштини езотеријско ("Селами се, за разлику од писама, у разним облицима шаљу, али увек, у крајњем значењу остају исти, јер увек казују оданост и љубав").

...................

Причајући једну сложену, у две равни остваривану причу о времену Првог српског устанка, спајајући у тој причи неколико типова и тонова приповедања, Зоран Петровић је показао како прво дело у једној књижевној врсти може бити сасвим зрело и може нас уверити да пред собом имамо писца коме су се врата српске књижевности широм отворила.

Жири
Проф. др Мило Ломпар, председник
Проф. др Радивоје Микић
Мр Димитрије Тасић

НАГРАДА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ 2009/2011. 

ОДЛУКА О ДОДЕЛИ НАГРАДЕ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ ЗА 2009/2011. г. 

Задужбина Милоша Црњанског, на 118. рођендан писца, објављује да је Награда Милоша Црњанског за 2009/2011. годину додељена ЗОРАНУ ПЕТРОВИЋУ за роман КАМЕН БЛИЗАНАЦ, у издању Геопоетике, Београд, 2010. Награда се састоји од новчаног износа(2.000 евра, у динарској противвредности), Повеље и Медаље (бронзани одливак са ликом Милоша Црњанског). Дан уручења Награде биће накнадно објављен. Жири за доделу Награде радио је у саставу: проф. др Мило Ломпар, председник, проф. др Радивоје Микић и Димитрије Тасић, чланови. 
У Београду, 26. октобра 2011. г.

УРУЧЕНА НАГРАДА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ 2007-2009.

Добитник Награде је Дејан Стојиљковић за роман Константиново раскршће

Дана 26. новембра ове године, у Малој Сали Коларчеве задужбине уручена је Награда Милоша Црњанског 2007-2009. Дејану Стојиљковићу за његов први роман Константиново раскршће, у издању београдске Лагуне.

Лауреату је награду уручио председник Задужбине Милоша Црњанског, проф. др Мило Ломпар.

Свечаност је почела емитовањем звучног записа "Ламента над Београдом”, који је Милош Црњански прочитао 27. октобра 1965. на Коларцу, на свом првом јавном наступу у Београду после повратка у земљу након 25-тогодишњег изгнанства.

У образложењу жирија Задужбине Милоша Црњанског, у саставу: проф. др Мило Ломпар, председник и проф. др Радивоје Микић и Димитрије Тасић, чланови, истиче се да је "лауреат наградјени роман обликовао као спој неколико подврста романа и макар несвесно ушао у ону групу српских романописаца којој припадају и Црњански и Пекић, који су показивали своје књижевно умеће у оквиру једне сасвим специфичне врсте романа. Стојиљковић је успео да избегне клише ратне прозе, иако је причу сместио у временски оквир последње године Другог светског рата.

Осим стварносне равни у роману је присутна и она која сеже ка ономе што се назива "роман тајни", или мистификација, чији је циљ да увери читаоца да видљиив слој није и једини и помаже разумевању смисла и садржаја историјских и других збивања.”

Награда за коју је Стојиљковић у својој Речи захвалности рекао да је добар ветар у ледја за даље путовање кроз свет литературе", састоји се од Повеље, Медаље са бронзаним одливком лика Милоша Црњанског и новчаног износа у противвредности од 2.000 евра.

Свечану беседу у част Црњанског одржао је проф. Ломпар који је ставио акценат на оспоравања која су га пратила кроз цео живот јер је имао снаге и талента да унесе модерност у интегралну верзију српске културе, храбро мењајући књижевне форме које је користио као и различите жанрове, без страха да ће то умањити вредност његовог књижевног опуса. Проф. Ломпар је представио и нову књигу предходног доживотног председника Задужбине академика Николе Милошевића "Буктиње" (коју је проф. Ломпар и приредио), а коју је објавила Задужбина у сарадњи са новосадским издавачем "Орфеусом”.

У пригодном уметничком програму учествовао је Хор слависта Филолошког факултета.

На крају свечаности, секретар Задужбине Димитрије Тасић се захвалио донаторима Награде – београдским фирмама ЛИГХТ ДЕСИНГ ЦЕНТАР, ТИМ-ЦЛУБ, ЛАНУС, МЛИН-ПРОДУКТ, УЧИТЕЉСКИ ФАКУЛТЕТ, и појединцима – ИВАНУ БЕНДЕРУ и академском сликару РАДИСЛАВУ ТРКУЉИ, који је Задужбини даровао свој портрет младог Црњанског (уље на платну), а председник Задужбине др Ломпар уручио је донаторима књиге Милоша Црњанског и Николе Милошевића.

НОВА ИЗДАЊА КЊИГА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ 
И О МИЛОШУ ЦРЊАНСКОМ 

Ове године објављено је више нових издања дела Милоша Црнајнског, као и књига о Милошу Црњанском.

У издању ПАРНАС БООК-а из Ваљева објављена су Изабрана дела Милоша Црњанског у једном тому, са предговором Николе Милошевића. Ово издање садржи три романа: Сеобе,Роман о Лондону и Дневник о Чарнојевићу. Поезија је представљена Лириком Итаке саКоментарима. Објављени су и Код Хиперборејаца и Свети Сава. Под насловом Црњански о националсоцијализму представљен је избор Дневних новинских вести, Политичких репортажа, Политичких коментара и Путописа. Посебно поглавље посвећено је Идејама Милоша Црњанског.

Издавачка кућа ЦИД из Подгорице објавила је Роман о Лондону, у два издања: у тврдом и полукожном повезу, са поговором проф. др Мила Ломпара и илустрацијама Босиљке Кићевац.

НОЛИТ из Београда објавио је Кап шпанске крви, а ПРОМЕТЕЈ из Новог Сада – Антологију Црњански.

Ових дана у Задужбину Милоша Црњанског стигли су први примерци три књиге Милоша Црњанског у преводу на румунски језик: Лирика Итаке (двојезично), Стражилово (двојезично) иДневник о Чарнојевићу. Књиге је објавила издавачка кућа БРУМАР из Темишвара, а на румунски их је превео Јоан Радин Пејанов, који је у књизи Стражилово објавио и поговор о песнику.

У НОЛИТУ (Београд) објављено је и друго издање књиге Мила Ломпара Црњански и Мефистофел.

МИЛО ЛОМПАР – НОВИ ПРЕДСЕДНИК 
ЗАДУЖБИНЕ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Управни одбор Задужбине Милоша Црњанског, на јуче одржаној седници (22. марта ове године), којом је председавао потпредседник Задужбине др Иван Јанковић, једногласно је за новог председника Задужбине изабрао др Мила Ломпара, професора Филолошког факултета у Београду, угледног писца и изузетног познаваоца дела Милоша Црњанског.

Мило Ломпар је родјен 1962. године у Београду. Завршио је Групу за југословенске књижевности и опсту књижевност на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету је докторирао са тезом о Историјском, поетичком и књизевном наследју XВИИИ и XИX века у позним делима Милоша Црњанског, пред комисијом коју су чинили академик Никола Милошевић, проф. др Јован Деретић и проф. др Новица Петковић. На Филолоском факултету у Београду је професор за Српску књижевност XВИИИ и XИX века и Културну историју Срба.

Био је генерални директор Политике а. д. (2005-2006).

Објавио је следеће књиге: О завршетку романа (Смисао заврсетка у роману "Друга књига Сеоба" Милоса Црњанског) (Награда "Станислав Винавер"), Модерна времена у прози Драгише Васића, Његош и модерна, Црњански и Мефистофел (О скривеној фигури "Романа о Лондону")(Награда “Дјордје Јовановић”), Аполонови путокази (Есеји о Црњанском)(Награда “Лаза Костић”).

За избор Мила Ломпара за председника Задужбине Милоша Црњанског има лепе симболике и у томе да је он још као матурант (1980) добио Октобарску награду града Београда за матурски рад посвећен Другој књизи Сеоба Милоша Црњанског, а као студент (1983) и наградуСтражилово, коју додељује Задужбина Милоша Црњанског, за два огледа посвећена последњој глави романа Друга књига Сеоба.

Претходни председник Задужбине Милоша Црњанског, од оснивања Задужбине, 1980, па до своје смрти, јануара ове године, био је академик Никола Милошевић.

ДАН СЕЋАЊА НА НИКОЛУ МИЛОШЕВИЋА 

Дана 8. фебруара, Задужбина Милоша Црњанског и Удружење књижевника Србије оџали су, у Сали Удружења књижевника Србије, Комеморацију поводом смрти академика Николе Милошевића, председника Задужбине Милоша Црњанског. Комеморацији су присуствовали и госпођа Сенка Милошевић и господин Душан Милошевић, супруга и син пок. Николе Милошевића.

На овом Дану сећања на Николу Милошевића говорили су Иван Јанковић, Срба Игњатовић, Вук Крњевић, Мило Ломпар, Зоран Аврамовић, Јован Делић, Гордана Боранијашевић и Димитрије Тасић.

Из речи Димитрија Тасића, секретара Задужбине Милоша Црњанског:

Председник Задужбине Милоша Црњанског Никола Милошевић постао је истог оног дана када је Задужбина великог песника и основана – дакле, 7. јуна 1980. године, на оснивачкој седници Управног одбора. Избор Николе Милошевића за председника Задужбине био је сасвим природан, јер је он већ у то време важио за првог, новог, јединственог тумача дела Милоша Црњанског после рата. Никола Милошевић је још 1964. године, поводом објављивања Друге књиге Сеоба, док је њен аутор још увек био у изгнанству и док је његово име и дело још увек грубо затамњивала пресуда Марка Ристића да је Црњански »мртав песник«, у часопису Дело објавио део свог есеја у коме је указао на високу уметничку вредност Друге књиге Сеоба, а посебно на њену метафизичку димензију. А, опет, вредност овог Милошевићевог есеја први је уочио нико други него сам Црњански, који је од редакције Дела добио примерак часописа. Црњански, иначе познат по шкртости у похвалама књижевним критичарима, пише из Лондона Николи Милошевићу подуже писмо и у њему, између осталог, и ове речи: »То што сте Ви написали... то је најозбиљније у хрпи оног што сам читао досад о мом роману... Ви сте, са Вашим приказом, без обзира ко сте и каква Вас будућност чека, нова и лепа појава међу нашим критичарима. Свашта се нашло у другој књизи Сеоба, само не оно што је писац хтео, а што сте Ви нашли. Иако чујем да сте млад човек по годинама, и тек почетник међу професорима универзитета, ја сам желео да Вам кажем да сам после много година, први пут, читајући Вас, видео, да критика и код нас неће више бити само вика на пијацама, него да ће писац моћи да рачуна са људима који ће запазити и оно што је у делу била интелектуална интенсија писца.«

Неколико година касније, 1970, Милошевић ће објавити и своју књигу Роман Милоша Црњанског, истичући да је то врхунац српске прозне књижевности. Али Милошевић се не само највише приближио пишчевом делу него и самом писцу, као човеку, остајући у његовој близини до последњих му дана, а настављајући да се бави његовим делом до својих последњих. Разумљиво је онда што је удовица песникова у своме тестаменту Николу Милошевића одредила као једног од извршилаца њеног тестамента, као доживотног члана Жирија за доделу »Награде Милоша Црњанског«, а и једног од прва три члана будућег Управног одбора песникове задужбине, који ће га и изабрати за председника Задужбине, да је води ево већ непуне три деценије, а последњих годину и тешко болестан.

ПРЕМИНУО НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ, 
ПРЕДСЕДНИК ЗАДУЖБИНЕ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ 

У ноћи између 23. и 24. јануара ове године, у болници на Бежанијској коси, после дуге и тешкеболести, у 78. години живота, преминуо је академик, проф. др Никола Милошевић, председник Задужбине Милоша Црњанског.

Никола Милошевиће је рођен 1929. г. у Сарајеву. Средњу школу је завршио у Београду, као и студије (одсек за чисту филозофју), на Филозофском факултету, где почиње и са радом – на Катедри за светску књижевност. Од 1970. године је редован професор, а члан САНУ постаје 1991. Био је председник Српског филозофског друштва. Један је од оснивача Демократске странке, као и оснивач и председник Српске либералне странке и председник Политичког савета удружених Српске либеране странке и Српског народног покрета. Био је посланик Српске народне скупштине садашњег сазива.

Никола Милошевић је аутор великог и значајног опуса, који чине филозофска, књижевно-теоријска, есејистичка и критичарска дела:

 Антрополошки есеји, Негативни јунак, Роман Милоша Црњанског, Идеологија, психологија и стваралаштво, Андрић и Крлежа као антиподи, Зиданица на песку, Шта Лукач дугује Ничеу, Филозофија структурализма, Достојевски као мислилац, Марксизам и језуитизам, Психологија знања, Полемике, Антиномије марксистичких идеологија, Православље и демократија, Књижевност и метафизика, Филозофија и психологија, Царство божје на земљи, Филозофија диференције, Има ли историја смисла? Аутор је и три романа: Нит михољског лета, Кутија од орахове љуске иСенке минулих љубави. Пред смрт, објавио је своју последњу књигу – Политички споменар, а пред изласком из штампе је француски превод његовог романа Сенке минулих љубави , у издању Л Аге д Хомме из Лозане.

Добитник је Октобарске награде и Награде "Исидора Секулић", које је одбио. Примио је у руке само

 Повељу Црњански, коју су му доделили, као првом добитнику, мештани Иланџе, поводом 110-тогодишњице рођења Милоша Црњанског.

Академик Никола Милошевић био је председник Задужбине Милоша Црњанског од њеног оснивања, 7. јуна 1980. године. У раду Задужбине оставио је неизбрисиви траг.