Pesma nedelje

 

Miloš Crnjanski

 

NJEGOŠ U VENECIJI

Nasmešio se poslednji put.
U prozoru se sjaše kao zapeti luk,
kao Mesec u vodi, mlad i žut,
                                               Rialto.

Mirisaše bolan svoje bele ruže
i gledaše kako galebovi kruže,
tužni i beli, ko misli na Lovćen,
                                              i smrt.

Dok noć pljuštaše, čitaše Omira,
crn i težak, ko Ahilov,
što samo kraj mora nađe mira,
                                           grob.

Bogovi, na plećima sa oblacima tamnim,
bolovi i mora sa valima pomamnim,
pređoše po njegovom bledom licu bez traga.
Ali, kad čitaše o Brizeji, što se budi,
i otvara oči, pune tame, u zori,
              bol neizmeran pade mu na grudi.

Jer svemu na svetu beše utehe.
Svim mislima, za sve junake, i grehe.
Ali držeći glavu rukama obema,
suzno, umirući, pomisli, bolno,
da za oči neveste utehe nema.

Tada zaplaka u vodi i zvono
Svetog Marka.

***