Pesma nedelje

 

Miloš Crnjanski

 

VETRI

Ne grli cvetne poljane moj glas.
     Nikad me nisi čula još da ječim,
     nikad me nisi videla da klečim,
     nikad u mojim očima pljusnuo nije
                                              begunac talas. 

Daleko je ono, daleko,
     što moje zdravlje pije.
Često zazvoni u noći, mirisno i meko.
Često je kao sunčana morska stena,
na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir. 

Smrt moja zavisi od pevanja tica,
     a nemam ja doma, ni imena.
Daleko negde stoje vite jele, snežna lica,
     radi njih mi je, majko, drago da si poštena. 

Moje vruće usne ne žude više
živa devojačka prebela tela.
Noću kad lutam u senci grada,
kraj raspeća, baština i groblja,
      ne žudim za sinom,
      ne planem za roblja. 

Vetri će mesto mene kličući da jezde.
U vrtlogu kamenja i neba pašće, krikom,
u zavejane, mlade jele, i posuće im krila,
dahom našim, što će se slediti u zvezde,
negde . . . gde nisam bio . . . i gde nisi bila. 

Pod nebom, u ledu rumenom, gde zora spi,
disaće jele što disasmo mi
i stišaće zvezde osmehom i snagom,
      što ih je vetrova talas,
              odneo sa nas, odneo sa nas.

***