Песма недеље

 

Милош Црњански

 

ВЕТРИ

Не грли цветне пољане мој глас.
     Никад ме ниси чула још да јечим,
     никад ме ниси видела да клечим,
     никад у мојим очима пљуснуо није
                                              бегунац талас. 

Далеко је оно, далеко,
     што моје здравље пије.
Често зазвони у ноћи, мирисно и меко.
Често је као сунчана морска стена,
на којој сја једини камен који цвета: мир. 

Смрт моја зависи од певања тица,
     а немам ја дома, ни имена.
Далеко негде стоје вите јеле, снежна лица,
     ради њих ми је, мајко, драго да си поштена. 

Моје вруће усне не жуде више
жива девојачка пребела тела.
Ноћу кад лутам у сенци града,
крај распећа, баштина и гробља,
      не жудим за сином,
      не планем за робља. 

Ветри ће место мене кличући да језде.
У вртлогу камења и неба пашће, криком,
у завејане, младе јеле, и посуће им крила,
дахом нашим, што ће се следити у звезде,
негде . . . где нисам био . . . и где ниси била. 

Под небом, у леду руменом, где зора спи,
дисаће јеле што дисасмо ми
и стишаће звезде осмехом и снагом,
      што их је ветрова талас,
              однео са нас, однео са нас.

***