Заборавио си бијесне и грозне гусаре?
И галије од Неретве, црне и крваве?
И песме и мачеве наше дуге и тмурне?
И једра и весеља, урличућа крпз буре?

Заборавио си њине тешке, мрачне главе? 
Хај, погледај, и сад, шкоља кад се зажаре 
и тресну о нас грмљавине твојих таласа.

Чуј, како се ори песма наша тврда гласа, 
неклекла никад, несретна, ал бијесно весела,
са крваве обале једнога народа цијела.

Да није најлепше љубав,
Већ за грумен Сунца убијати и рано умирати.