Песма недеље

 

Милош Црњански

 

ПОРТРЕ

Душа ти је раскидана, чиста, болна,
бледа као лица руских нихилисткиња.
Поглед ти је горак и свет, ко у мадона,
у капелама где кандило једва тиња. 

Озбиљна си и тужна и поштена.
Кад тио свираш Бетовена
чело ти је пуно тешких бора,
као да си мушко, што се свуд потуцо,
са Христом, Мефистом и са Дон Хуаном,
у животу веселом и тужно насмејаном.
Као просјак са барикада пуцо,
и ко Цезар долазио са мора. 

Ал чим се заљубиш . . .
чланци твоји и груди малене
и колена тврда ко круне од сребра,
и бледе усне што брзо зарумене,
и сјајна лака ребра
чине те маркизом . . . 

У страсти очију плавих,
и жилица јако љубичастих,
и груди ко цветови што вену,
цветови бели први . . . 

Маркизом, што бледа од уживања
безбожна, иронична кад се зора јави
одлази испод грана.
И оставља драгану за успомену
две три капи љубичасте крви

***