Нико нас неће поделити више,

на добре и грешне.

Тајни смо као гране снежне,

а све што је старо у љубави,

плаче све тише.

Још мало само, па ћемо суморни,

са осмехом тужним,

у страстима ружним,

стати,

болни, бледи, уморни.

У биљу, или нечем другом, моћном,

над пропланком једне шуме младе,

наћи ћемо опет своје наде.

У мирисном небу ноћном.

Наде свих који се болно смеше.

И, кад, опет, као вечни цвет,

над телима уморним,

небеса заплаве.

И загрљај опет буде свет,

као злато око свете главе,

са тамјана мирисом суморним,

нећемо знати који грех то беше,

међу гресима што ко облаци плове,

што нам та тела и душе даде

дивне и нове.