Љубав што беше није више.
Судба ми блуди по небу ових дана,
блага и мирна, кишом опрана,
као рука некад по телу драгана.
Над земљом више не мирише крин,
у пролећу оштар, блудан, женски.
Расцветане воћке стискам на ребра,
кроз ваздух благовештански.
Нестаје ноћ,
пуна жалости и болног разврата,
а ја остајем у ведром видику,
модрим водама, и рујним шумама,
као сен трске, лишћа, росног влата.
1924.
***