Воло бих стајати у једној црној гарди,
          а перјаница бела да ми лепрша високо.
Да имам брчиће смеђе и врло мале,
          па кад би зором све завесе попадале
          и поклонили се равно златни елебарди . . .
          кад прође, да на мени стане краљичино око.
          Да ме запита меко, ко кад би лептир шушко:
                      Што си увек тужан?
                      Смешећи се почаст бих шинуо
                       и тихо реко: Јер сам мушко. 

После да је годинама туда нема.
Једно вече да, изненада, опет, туда лови,
и звездана, мајска, ноћ да ми је на груди,
рујну од жуди, баци, сву бледу од жуди.
Да засузи, загрли, рукама обема,
гола као поток, са бедрима као лабудови.
Да ме запита меко, ко кад би лептир шушко:
           Што си увек тужан?
           Ја бих мачем почаст шинуо
           и тихо реко: Јер сам мушко. 

Једне лепе јесење зоре рујне,
да ме на изданку нађе, под кикотом труба.
Нежна као бела ружа, чиста као роса,
Да дотрчи задихана, врела, боса,
сузна због зоре јесење, благе, нечујне.
Ја бих се диго, и, кад бих ко лепрш голуба,
викнула и заплакала, ко кад би лептир шушко: 

           Реци, збогом, зори.
           Ја бих почаст шинуо и реко:
                       Тужно је бити мушко.