Pesma nedelje

 

Miloš Crnjanski

 

NOVO POKOLJENjE

Naše je lice bledo bez znaka,
kao mesec nad vodama beskrajnim,
ali sa kolutom mutnim i tajnim
na očima, sjajnim
kao kruna laka. 

Bol jednog jablana
više nas takne,
no svele grudi naših dragana.
A kad neko što tužno rekne
o mladosti il životu bednom,
naš osmeh sa strašću bolnom ali mednom
zaspi, u proplanku jednom. 

I mesto žena sa tihim drhtanjem
nebo je naša boljka,
mami nas, šapuće strasno i meko:
da od rumeni naših usana
negde daleko,
puna jednog bisera slana,
raspuče jedna školjka. 

I tako bez moći
nesretni smo i ljubljeni ko noći.
I tako bez snage
vladamo svetom, u jeseni blage. 

Pomešali smo ljubav i oblake,
a sudbu našu sa lišćem i biljem.
Gorke zakone u osmehe tužne i lake,
što sve kidaju strašću i miljem. 

I tako bez nade
mesto u nas verujemo u šume mlade.
I tako bez moći
nesretni smo i ljubljeni ko noći. 

Naše je lice bledo, bez znaka,
kao mesec nad vodama beskrajnim,
ali sa kolutom mutnim i tajnim
na očima, sjajnim
kao kruna laka. 

1920.

***