Песма недеље

 

Милош Црњански

 

САМОЋА

Све док си страсна и блудна,
ма луда и гадна и чудна,
са телом старим и седим,
ил пуповима завејаним
белим:
ја те грлим осмехом бледим
и браним. 

Ја те жалим.
Руке ми дрхте, ко суве гране,
са којих неко јабуке побра.
Ја их пружам
клецајући улицама малим,
теби, прошла у свили или крпи,
за сан си добра. 

Само кад ме прошлости сећаш,
и нешто ново и боље обећаш,
рајске ми тајне непознате кажеш:
да хоћеш ко сестра брату
да ми помажеш . . .
На мом се лицу све угаси,
и ђаво се јави у једној гримаси,
што се смеје и гади.

***