Љубав што беше није више.
Судба ми блуди по небу ових дана,
       блага и мирна, кишом опрана,
       као рука некад по телу драгана. 

Над земљом више не мирише крин,
       у пролећу оштар, блудан, женски.
Расцветане воћке стискам на ребра,
       кроз ваздух благовештански. 

Нестаје ноћ,
пуна жалости и болног разврата,
а ја остајем у ведром видику,
модрим водама, и рујним шумама,
као сен трске, лишћа, росног влата. 

1924.