Наше је лице бледо без знака,
као месец над водама бескрајним,
али са колутом мутним и тајним
на очима, сјајним
као круна лака. 

Бол једног јаблана
више нас такне,
но свеле груди наших драгана.
А кад неко што тужно рекне
о младости ил животу бедном,
наш осмех са страшћу болном али медном
заспи, у пропланку једном. 

И место жена са тихим дрхтањем
небо је наша бољка,
мами нас, шапуће страсно и меко:
да од румени наших усана
негде далеко,
пуна једног бисера слана,
распуче једна шкољка. 

И тако без моћи
несретни смо и љубљени ко ноћи.
И тако без снаге
владамо светом, у јесени благе. 

Помешали смо љубав и облаке,
а судбу нашу са лишћем и биљем.
Горке законе у осмехе тужне и лаке,
што све кидају страшћу и миљем. 

И тако без наде
место у нас верујемо у шуме младе.
И тако без моћи
несретни смо и љубљени ко ноћи. 

Наше је лице бледо, без знака,
као месец над водама бескрајним,
али са колутом мутним и тајним
на очима, сјајним
као круна лака. 

1920.