Драга, тенориста више нема.
На месецу не дрема
Дон Хуан више.
На глави ми није перјаница црна,
ни рука пуна бисерних зрна,
а ноћ не мирише. 

На мртвима сам провео младост,
твој младеж на дојци није радост,
која је некад била. 

Па и на теби није више свила,
са људима радиш цео дан,
за љубав не чекаш да цвета јоргован,
не гледаш са торња за мном. 

Ал никад нисам због тебе плако,
нити сам нашо у љубави пако,
ко отров у цвету тамном. 

Глава ти је бледа и чиста,
нико не зна како тужно беше,
кад си ми дошла, бледа, а страсна,
вита као дете, и пречиста. 

У мраку само кад ми идеш,
а очи ти се болно смеше,
чини ми се иде ми красна
проста сирота мати божја.