Догађаји

02.12.2015

Нон финито, или због чега са Црњанским делим сећања

Поштовани драги људи, цењени чланови жирија,

Шта рећи под светлошћу ове награде?  Црњански је мој највољенији писац. Нема тајне. Читати његове редове, мислим, довољно је да би се самерио и разумео свет. Ништа више није потребно.

 У Хипербореји се може живети. Даље, кроз Ембахаде изучавати историја и философија. Са кнезом Рјепнином и Нађом, разумети очај, поштовање, жртва и љубав. Са Исаковичима делити најдубља страдања, заблуде и наде национа. Лирика Итаке и Чарнојевић чисто су срце човеково.

Црњански је дубоко и интимистички обележио и спојио наш карактер и страдања. Повезао нас емоцијом, чистом, лирском,  преламајући свет кроз сопствено биће, а опет снагом, ретко сугестивном и живом, свевременом.  Као Србин рођен ван Србије, невољни војник аустроугарске,  осетио је, проживео и описао дубоку коб наше историје , због чега је једнако вољен као есенција дубоке повезаности где год се говори и мисли  српским језиком.  О Принципу је забележио: спојио нас је више и боље него и држава и црква. Усудила бих се да кажем, да нас је он, Милош тако везао.

С друге стране његово поетско вјерују, забележено као: Ви знате да ја имам луду теорију суматраизма, да живот није видљив, и да зависи од облака, румених шкољака, и зелених трава чак на другом крају света,  близак je читаоцу као универзалнни космички осећај вишег реда.  И због тога се чита са заносом. Укратко: све што је написао Милош Црњански претворио је у емоцију. Из сваког реда помаља се жив човек, што је читаоцу  немерљиво важно.

Разумео је, одмах по завршетку Великог рата, да се појављује једна нова и исто  тако крвава Европа.

У младости, и у рату, човек носи у себи чисту чежњу за срећом, као да ће вечно живети и као да је будућност, крај свих грозота, лепа, записао је.

Разумео је да је Одисеја највећа поема човечанства и да је повратак из рата, најтужнији осећај човеков.

Прожет дубоком потребом за другим, за светом,  идући увек даље од онога где и што јесте, још као млади повратник из Великог рата, доводи у питање цео космос и поредак,   и у исто време потврђује га. Доводи у питање и вредности и поредак у српској (југословенској) књижевности.

 Означавају га као: анархисту, нихилисту, десничара...

Био је мајстор, да колико исказаним, још више, понуђеним просторима нереченог, само инсинуираног, занесе и опсени читаоце. И онда кад се појавио, као и данас.

Скандал мајстор, дефетиста, путник, увек страсно у историји и бићу народа коме припада,  и данас изазива полемике и мистификацију.

На полеђини једне ратне фотографије, a у време док је исписивао редове о дугим, лепњивим ратним данима, начињене 1914. својеручно је записао: Важна је то ствар имати маму. Касније, пишући коментаре за Итаку, пише како је језивом стрпљивошћу каквом само мајка може, његова мајка сваки дан слала по неколико пакетића на фронт. И у њима:  по једна паприка црвена као мајчино срце. У једном писму Андрићу, пише: једино што је моја јадна мајка тражила од мене, било је да ме види пре него умре. Ни то нисaм успео испунити.

У једном интервјуу, казао је: на пристајем да сам други, чак ни после мог драгог пријатеља, нобелоца, Иве Андрића.

Казао је: мој живот је био тежак и кварио је моју књижевност.

Написао је једну, стрaствену песму Аници Савић Ребац.

Изазвао на двобој Андрију Сондермајера, пилота и официра југословенске војске.

Написао оду Гаврили Принципу у униформи аутроугарског кадета.

Сањао вечите беле просторе севера и Хипербореју.

По повратку у земљу показао Види зграду ЦК: Видиш то је сад Саборна црква.

Био и модерниста и традиционалиста. Лиризам је  био природно стање његовог живота.

Вечито у гарду, спреман на нове ударце, писмима, полемикама, чланцима бележи драгоцено време у коме је живео.

Невољни војник аустроугарског царства, новинар, полемичар, неодољиви шармер, изгнаник, о коме је забележено и кола много анегдота и прича, човек кога је предратни пријатељ,  Марко Ристић за живота прогласио мртвим, Црњански и данас својим пером крчи пут сам себи. И његова метафора, с почетка,  Сеоба ( Бескрајни, плави круг. У њему звезда) до краја света и века, и даље,  светлеће као симбол магновења и трагања за вечним.

 Био је бунтовник, несмиреник. Дрзак и тужан. Страдао је због речи. Због идеја.

Oд ране младости, од првих редова Итаке, опсениле су ме његове речи.  

По сећању се хода као по месечини, наслов је поглавља из Друге књиге Сеоба, једна је врста лирског и тематског дијалога са Црњанским. 

Мој најдубљи осећај привржености Црњанском, потекао је , између осталог, и из дубоког пркоса. Рећи, не ћутати. Против струје. Творити нове форме, давати ново лице, старим причама.

После великих писати, понављам, понекад изгледа немогуће. Међутим, живот је позорница,  и мада смо сви само сени, речи се роје и приче надрастају живот.

И писати се мора.

Ова књига поводом које јесам овде,  стоји на ветру времена, на историјском фону у коме је ласније добити ако поништиш оно чему припадаш, у коме је писати о срцима сопствених мртвих скоро неприхватљиво, стога  ова награда, није само моја. Или није уопште моја. Она је сећање,  како би Црњански рекао,  на моје мртве другове рођене на граници, сабијене у сенке, који усред потпуног карневала и бестијалности политике, чувају част преживелих. У светлости ове награде, живеће сени мртвих о којима се све више ћути.

С друге стране у овој књизи, расцветава се живот. Дотиче разноликост света. Бележи се да краја нема. И да се живот, упркос свему, изнова наставља.  Томе ме учи Црњански.

Добити неку награду, значи да си негде дубоко дотакао и срце писца у чији низ си уткан.

Шта рећи када се нађеш између речи писца који шапуће, Ла вида ес суено и Нон финито, нон финито?

Судбина свакоме у одређеном тренутку, одреди место, пише Црњански.  Била сам тамо где су се смрти претакале у приче. Тамо ми је судбина одредила  место.

На крају ове Бесде, а заправо на почетку и крају  приче о Милошу Црњанском, стоји прича о Видосави Види Црњански, о пропадљивости овог света и снази духа, о тријумфу породичне привржености. Писао је: да није моје жене која је успела да своје лутке доведе до савршенства, пропао бих. Начисто бих пропао. Али – никад се нисмо понизили.

И верујем да ћете разумети, у мом случају кроз ову награду заједно стоје, Милош и Вида. Ово је награда и причама, и писцу, и жени  која у стану - кутији,  истовремено свиђа кућне послове и краде време за писање, страхујући, увек,  да ће некоме закинути: причи или породици.

Стога, хвала жирију што је ову књигу осетио и издвојио. Ово су приче о нама, наше. Дубоко интимне, личне и колективне.

Негде између стихова Заиста зрак сам само као потпуног осећања пролазности и вечности у истом,  и стихова из Химне, Немамо ничега, ни Бога ни господара, имамо само крв, протиче и наш век Црњански. Хвала што си разумео, и уписао и нас преко себе у бескрај. 

      

***
29.11.2015

Свечана додела Награде Милоша Црњанског одржаће се у среду 2. децембра 2015. год., у 12 часова у Малој сали Коларчеве задужбине, Студентски трг 5, Београд

***
20.11.2015

НАГРАДУ ЗАДУЖБИНЕ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ добила  је Весна Капор за књигу прича „По сећању се хода као по месечини“ Агора, Зрењанин 2014.год. Жири: проф.др  Мило Ломпар, проф.др Радивоје Микић и проф.др Слађана Јаћимовић.

Спонзор Награде: Издавачка кућа Klett

***
30.03.2014

ИНТЕРВЈУ: СЛАЂАНА ЈАЋИМОВИЋ, историчар књижевности

Задужбина Милош Црњански од 1993. године (стогодишњице пишчевог рођења) почела је да по принципима критичког издања приређује и објављује целокупна Дела Милоша Црњанског. До сада су објављени Лирика, Код Хиперборејаца, Приповедна проза, Сеобе, Друга књига Сеоба, Путописи 1-2, Есеји и чланци 1-2, Књига о Микеланђелу, а у последњих седам година чак четири тома (са око 3000 страница текста): Роман о Лондону, Драме, Ембахаде и Приповедна проза II. У плану су још два тома: Политички чланци које је писац објављивао пре и после Другог светског рата и Преписка, а председник Задужбине проф. др Мило Ломпар очекује да ће овај велики издавачки и културни подухват бити завршен до 2018. године.

Недавно је објављен четрнаести том Дела Милоша Црњанског, с насловом „Приповедна проза II“, у којем су „Кап шпанске крви“ и „Сузни крокодил“. Књигу је приредила Слађана Јаћимовић (1969), професорка Учитељског факултета, ауторка књига: „Путописи српске авангарде“ (Милош Црњански, Растко Петровић, Станислав Краков, Станислав Винавер) и „Путописна проза Милоша Црњанског“.

1. Први том приповедне прозе, с „Причама о мушком“ и „Дневником о Чарнојевићу“, објављен је још 1996. године. Да ли је с овом књигом комплетирана приповедна проза?

Када је пре осамнаест година објављена Приповедна проза приређивач Новица Петковић у свом поговору указује на чињеницу да због обима књиге у њу уноси само приповетке и први роман Милоша Црњанског, те се логично наметнула потреба да се у оквиру Приповедне прозе II приреди оно што је у претходном издању изостављено, а насловом је указано на континуитет приређивачке замисли. Тако је, по свему судећи, критичким приређивањем романа Кап шпанске крви и Сузни крокодил, заокружено објављивање прозних дела Црњанског или бар онога што је у прозном стваралаштву овог великог писца српске књижевности остало сачувано и доступно.

2. По чему се рад на критичком издању разликује од обичног приређивања књижевног дела?

Kритичко издање је врста научног издања, те су пред приређивача постављени додатни задаци. У њему се осим текста који се узима као основни, штампају и све претходне штампане и рукописне верзије, односно у Напоменама се упућује на све разлике које одликују основно од варијантних издања. То је велик и пипав посао и вероватно су због тога оваква издања ретка у нашој култури. Овако приређене књиге су основа за сва будућа изадања и тумачења, а многи незаобилазни српски писци још увек чекају на овакав начин издања њихових целокупних дела. Отуда је Задужбина Црњански за ове две деценије учинила велик и драгоцен допринос не само проучавању Црњанског, него читавој нашој култури.

3. Зашто Црњански у своја Сабрана дела (1966) није унео „Кап шпанске крви“?

Не знамо тачно који су разлози, мада се могу наслутити из целокупног контекста времена у којем ова дела излазе. После разнородних полемика које су претходиле пишчевом повратку у отаџбину, после тешких деценија у изгнанству Црњански је био додатно опрезан, а вероватно је и обим едиције наметнуо извесна ограничења. Али писац је, без обзира на не баш позитивну рецепцију романа после његовог објављивања 1970. године у Нолитовом издању, био уверен да је то добар и „тежак, туђински роман“.

4. Роман, који је сам аутор превео на енглески, сада се први пут појављује?

Мислим да је изузетно значајно што смо у књигу унели и два превода Капи шпанске крви које је у дугим избегличким годинама радио сам писац. У питању су дактилограми који до сада нису објављени и који се чувају у рукописној заоставштини писца, а на које нас је упутила Нада Мирков. Текст је препун разнородних накнадних интервенција писаних пишчевом руком (а које су детаљно објашњене у напоменама), што показује колико је Црњански брижљиво радио на дотеривању свог превода и како је самопревођење сматрао својеврсним личним изазовом. Надам се да ће овај потпуно неосветљен аспект пишчевог рада бити додатни изазов и за неке нове тумаче његовог стваралаштва.

5. Из преписке с Ребеком Вест види се да је Црњански написао и сценарио за филм „Кап шпанске крви“. Шта је с тим било?

Узалудно покушавајући да као писац битише у суровом европском мегалополису, Црњански је, по свему судећи, написао и сценарио за филм о животу фаталне Лоле Монтез, али рукопис сценарија није остао сачуван. По његовим речима, иако му је казано да је сценарио одбијен, филм је ипак снимљен, мада нисмо сигурни да је филм Макса Офилса Лола Монтез из 1955. године заиста направљен по сценарију нашега писца.

6. Каква је уметничка вредност недовршеног романа „Сузни крокодил“, који аутор упоређује са „Сеобама“?

Сузни крокодил је, по речима Црњанског, требало да буде „социјални роман оновременог Београда“, односно „роман о Србији“, а судећи по прва два написана поглавља то би био један врло занимљив роман. Али пошто му је судбина таква да је, на жалост, остао недовршен, не можемо са сигурношћу расправљати о његовом уметничком квалитету. Како би се заокружила прича о међуратном Београду, друштвено-политичком превирању, љубавном троуглу и сузном крокодилу остаје само да слутимо.

7. Оба ова дела остала су у сенци „Сеоба“ и „Романа о Лондону“?

Може се рећи да је тако. Кад неко напише тако велике романе као ова два што сте навели (а не треба заборавити ни Другу књигу Сеоба и Код Хиперборејаца), онда је можда логично да се пажња читалаца и страст критичара усмере управо на њих. Али сматрам да се без Капи шпанске крви (који је јединствени роман о љубави, издаји и фаталној жени) и Сузног крокодила не може у потпуности разумети дело Црњанског и његова потреба не само да се, једнако успешно, изражава у оквиру различитих жанрова, већ и да се не понавља унутар истог.

8. Колико је дуго Црњански радио на својим делима, колико их је преправљао и дотеривао?

Управо свих четрнаест томова Дела најбоље сведоче колико је Црњански брижљиво и неуморно радио на дотеривању својих дела. Када се упореде верзије ових романа готово да нема ниједне реченице у којој писац није извршио неку крупнију и ситнију интервенцију, а занимљиво је да је највеће промене направио управо на недовршеном Сузном крокодилу. Наравно, ту су и његове запете са којима је највише експериментисао – мање их брисао, више додавао, мењао њихова места у реченици.

9. Запете су заштитни знак прозе Милоша Црњанског. Оне су, напросто, егзотични зачин његове реченице?

То је несумњиво. Када бисте хтели да пародирате стил Црњанског у први план бисте свакако ставили запете. „Запете су жеља за логиком. Оне су жеља да се читаоцу наметне воља писца“, каже Црњански. Нема ниједног писца у српској књижевности коме је то више успело за руком. Отуда су оне аутентични печат његовог рукописа. 

10. Црњански се бавио и новинарством. Колико му је то искуство користило у литератури?

Црњански је изузетно ценио новинарску професију и један је од ретких писаца коме овај вид ангажмана није угрозио књижевни таленат и страст према литератури. Напротив, ове две делатности код њега некако су лако и природно ишле заједно и, ма како то било неуобичајено, међусобно су се подупирале и снажиле (или, како би се у нашем народу рекло – ко зна зна и не можеш му ништа). Та чињеница само је још један додатан доказ о разнородности и величини његовог талента којим је обележио српску књижевност и културу прошлога века.

 Политика, 30. март 2014.

***
23.03.2014

НОВИ ВЕБ САЈТ ЗАДУЖБИНЕ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Од 23.03.2014. године активан је нови, редизајнирани веб сајт Задужбине Милоша Црњанског чији је дизајн и израду својом донацијом помогла Градска општина Стари град.

***
26.12.2013

Горану Гоцићу уручена награда „Милош Црњански“

Књижевнику Горану Гоцићу уручена је награда „Милош Црњански“, данас у Малој сали Коларца. Гоцићу је ово признање припало за роман „Таи“ у издању Геопоетике.

Награду додељује  Задужбина Милоша Црњанског. Председник жирија за доделу награде  професор Мило Ломпар уручио је Гоцићу чек на  2.000 евра, Повељу и Медаљу (бронзани одливак са ликом Милоша Црњанског).

- Моје књиге су мој највећи понос. Очекивао сам превише од својих академских а премало од књижевних напора. Данас се све то мења, као што једна крилатица каже "живот је оно што вам се дешава док кујете нове планове". Радујем се што од данас могу равноправно да станем са писцима којима сам се до сада дивио. Свако ко је добио награду Милош Црњански има право на духовно сродство са овим књижевним великаном - казао је Гоцић

Жири за доделу награде Милош Црњански  радио је у саставу: Мило Ломпар, председник, Радивоје Микић и Димитрије Тасић. У њиховом образложењу награде пише Роман „Таи“ Горана Гоцића спада у модерна дела у којима срећемо спој неколико подврста романа. Овај роман је и љубавна прича о сусрету Европљанина и Тајланђанке и путописни роман који нас упознаје са једном помало егзотичном земљом и роман који осветљава сусрет различитих култура и животних филозофија заснованих на њима.

(Блиц, Бгд, 26. 12. 2013)

***