Догађаји

09.11.2018

Универзитетска библиотека  „Светозар Марковић“
Филолошки факултет Универзитета у Београду
Задужбина Милоша Црњанског у Београду

имају посебну част и задовољство да Вас позову на свечано отварање изложбе

КАКО ЈЕ ТУМАЧЕН МИЛОШ ЦРЊАНСКИ
-         поводом 125  година од рођења   -

 1893-2018

у среду, 14. новембра 2018. у 13.00 сати у Универзитетској библиотеци

Изложбу отварају

др Мило Ломпар,
редовни професор Филолошког факултета у Београду и председник Задужбине Милоша Црњанског

и

др Горана Раичевић,
редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду


Поздравна реч

Проф. др Александар Јерков,
директор Универзитетске библиотеке


Аутор
и изложбе

 Вука Јеремић, Драгана Михаиловић
библиотекари саветници у Универзитетској библиотеци

 

Универзитетска библиотека Светозар Марковић
Булевар краља Александра 71
Тел. (+38111) 3370-310

***
11.04.2018

Грбић: Филозоф у мени има потребу да каже а писац обавезу да покаже

Да бих био задовољан својим писањем, морам да заборавим на све: јавност, професионалне и приватне обавезе, одговорности, очекивања... Док пишем, нисам сигуран ни да ли постојим ја који пишем, а поготово нисам сигуран у то да ли моје представе о свијету имају икакво упориште у реалност

Професор филозофије се ноћима борио са несаницом, па је тако одлучио да умјесто покушаја да заспи, енергију усмјери на нешто друго - и почео је да пише. Тако је и настао роман “Руминације о предстојећој катастрофи”, дебитантско књижевно дјело Филипа Грбића. Грбић је, олакшавајуци себи компликовао живот јунака његове књиге, а за свој првијенац, у издању београдске издавачке куће “Плато,” у јануару је награђен и признањем “Милош Црњански” за 2016. и 2017. годину.

Иако роман прати живот брачног пара који, да би спасио свој однос одлази на путовање, главни јунак је Лазар. Лазар не може да се отараси ‘црних мисли’ и упада у руминације које представљају злослутни круг мисли из којег се јунак не умије извући. Ни сам не зна да ли су те мисли проузроковане психичким слабостима, видом неурозе, или нека катастрофа стварно пријети, да ли њему или човјечанству... На острву Крит, Лазар и Лара пролазе кроз разне интимне и личне изазове у које не улазе свјесно. Упознају се са туристима: Лара се препушта алкохолу и дружењу са бахатим Русима, а Лазара у своје односе увлачи једна њемачка породица, наизглед весели пар, са дјецом... Роман све вријеме бива прожет историјом, религијом, психологијом, духовношћу на разне начине, а све то биљежи филозоф који се упушта у путовање у књижевност...

О свом дјелу, за “Вијести” говори Филип Грбић.

“Руминације о предстојећој катастрофи” је Ваша прва књига, а за њу сте добили и престижну награду “Милош Црњански”. Колико Вам то даје подстицаја и обавезе према публици када је у питању Ваш будући рад?

Кад је ријеч о награди, ствари се ту помало компликују. Награда помаже књизи да дође до читалаца, писцу да заузме угледан положај у друштву, али награда не помаже писању. Штавише, она му одмаже уколико писац почне да умишља да га цијела читалачка публика посматра док он пише. Тај осјећај паралише. Да бих био задовољан својим писањем, морам да заборавим на све: јавност, професионалне и приватне обавезе, одговорности, очекивања... Док пишем, нисам сигуран ни да ли постојим ја који пишем, а поготово нисам сигуран у то да ли моје представе о свијету имају икакво упориште у реалности. Писањем ступам у простор отворених могућности, оно ми не прибавља јасноћу, него напротив додатно покреће немир питања.

С обзиром на то да сте завршили филозофију, из ког угла сте писали ову књигу и колико филозофија помаже у књижевности?

Што више напредујем у филозофији, то сам већа незналица. Егзистенција ме испуњава чуђењем и страхом. Овим расположењем сам заразио свог приповједача који има потребу да приповиједа о томе како живот, у извјесном смислу, постаје немогућ кад размишљање почне њиме да се бави. Описујем односе у које он, такав какав је, ступа; неспоразуме које има са обичајима и људима, као и ситуације у којима постаје очигледна напетост између његових противурјечних унутрашњих порива. Међутим, филозоф у мени има потребу да каже, док писац има обавезу да покаже. Настојим да усавршим вјештину показивања.

Када се то приповједач суочава са животом и постаје дио свјесности његове тежине када се упали лампица мисли у глави?

Лазарева глава се управо усијала од вишка свијести и сазнања о животу. Али то изобиље увида које одређује његов унутрашњи живот стоји у оштром контрасту са начином живота који Лазар води, наиме, он не ради ништа и бави се Лариним ексцесима, чиме само купује вријеме и склања поглед са себе и својих личних неуспјеха. Његов дух је увијек у стању опште узбуне. Он је непрестано у потрази за лијеком или средством које ће да ублажи његов унутрашњи немир.

Какве неспоразуме има Ваш јунак када су у питању обичаји и људи?

Мој јунак покушава да пронађе упориште у браку, породици и цркви, али не успијева у томе. По сваку цијену покушава да одржи патолошку, токсичну везу са својом женом која се с њим осјећа заробљено и изманипулисано; својом ирационалном жељом да се репродукује и добије дијете негира властити песимизам који, упркос иронији, није нимало наиван; и коначно он се идентификује са Христом, као меланхоличним, тужним и немоћним божанством. Христ је био инцидентна појава у свету јудејских и паганских обичаја, а Лазар више од свега воли инциденте. Напади сумње, напади бијеса и напади смијеха не допуштају му да заузме било какво мјесто у друштву.

Из угла писца, филозофа, али и некога ко је пуну пажњу посветио психолошким тачкама ликова, како се изборити са наметнутим обичајима и културом, али и са “противрјечним унутрашњим поривима”?

Писац и филозоф не могу на то питање да пруже исти одговор. Као писац бих Вам рекао “жалим случај, ја немам одговоре које тражите”, а као филозоф бих Вам можда препоручио добру, душеокрепљујућу литературу у којој бисте пронашли обиље идеја, савјета и вјежби уз помоћ којих бисте могли да усавршавате своју властиту умјетност живљења. Рецимо Сенекина “Писма”, Епиктетов ”Приручник”, “Мисли” Марка Аурелија... По мом мишљењу, то нису књиге већ прибор за прву помоћ.

Казали сте да је књига настала након непроспаваних ноћи и ноћи... Да ли и сада радите на неком дјелу, и да ли Вам је писање ове књиге олакшало спавање по објављивању?

Ноћна бдења над текстом прибављају неопходан осјећај изолације без ког не могу да пишем. Несаница је симптом неспоразума са животом. Нешто је пошло наопако чим се будим узнемирен усред ноћи послије само неколико сати сна. Устајем из кревета и сједам за рачунар да не бих изгубио разум и да бих терет својих превирања и преиспитивања збацио са себе и пренио га на своје јунаке. Зору дочекујем задовољан, под условом да нисам провео ноћ у бесподном размишљању које психијатри зову “руминацијама”. Нека се мој приповједач чвари на тој тихој ватри уместо мене.

Јунак романа, Лазар, види пријетњу у свему. Како се то огледа у данашњем свијету и животу? Шта нам пријети, да ли сте размишљали о томе или сте се више окренули психолошкој страни Лазара, на примјер?

Лазар прецизно описује све пријетње које долазе из спољњег свијета: болест, развод брака, политички и економски суноврат, узнемирујући конфликти између великих сила, старост, усамљеност, смрт... Међутим, страховање пред свим тим пријетњама је горе од остварења самих тих пријетњи. Страх од предстојеће катастрофе је сам по себи катастрофалан. Лазар је унезвијерен кад је све око њега савршено, а спокојан је кад околности заиста постану опасне. Зато је и пронашао “идеалну” супругу за себе, Лару, ексцентричну жену склону алкохолисању и скандалима. Колико год да га Лара повређује и малтретира, он остаје са њом због тога што би без ње морао да остане сам са својим страховима и мислима.

Ко су и какви су други јунаци Ваше књиге? Да ли сте пренијели на њих неке своје страхове, фантазије или уопште мисли?

Мој књижевни поступак у том смислу не сматрам неуобичајеним. Наравно да су моји јунаци у одређеној мјери моји двојници, али они су такође понијели и особине упечатљивих људи које сам сретао у животу. Фикционализовао сам властите особине, као и особине других људи и то је произвело својеврсну смјешу реалности и фантазије коју ни сам Бог не би могао до краја да размрси. У неком тренутку сам осјетио да је роман почео да пише самог себе. Неизрецив осјећај. Ако у књижевности уопште постоји срећа, то је срећа.

Да ли је моменат када брачни пар из Ваше књиге одлази на љетовање, слична животна ситуација бјежања или покушаја индиректног рјешавања проблема, избјегавање међуљудског суочавања?

Имао сам потребу да се ругам једном од најукорјењенијих стереотипа данашњице, а то је стереотип о томе да “путовање лечи све” и да путовања представљају “смисао живота”. Моја генерација је опсједнута тим митом о путовањима. Породица, каријера, образовање... све је то безбојно и незанимљиво у поређењу с личним доживљајима које стичемо на путовањима. Нема веће и егоистичније заблуде ако мене питате. Као што лијепо примјећује Милош Црњански у својој пјесми “Успаванка”: “Понећеш свуд, пошла ма куд, само срце своје горко”.

Да ли је и колико 21. вијек добио од умјетности и културе?

У многим умјетностима се виде знаци опоравка од бесплодности и отрцаности која је била карактеристична за крај 20. вијека. Британски композитор њемачког порекла Макс Рихтер ствара невјероватну музику. Посљедња три фима Ларса фон Трира су ремек-дјела. Норвежанин, Карл Уве Кнаусгор нам је својом “Борбом” показао да и у нашем времену може настати велико и узбудљиво прозно дјело које је ослобођено од робовања академским канонима. Веома цијеним и њемачког писца млађе генерације, Томаса Мелеа, који такође пише на беспоштедан начин. Наравно, мој увид је оскудан, али довољан да не паднем на ту отрцану причу о томе како живимо у вријеме када нема више високе умјетности. Свијет је постао опасније мјесто у посљедњих неколико година, самим тим као да је и умјетност постала трезнија и узбудљивија.

Имате ли ствараоце којима сте се водили током стварања овог романа?

У свом роману сам имао потребу да ступим у дијалог са позним Достојевским и са Мишелом Уелбеком. Кирилов, Ставрогин, Версилов, Иван Карамазов... То су јунаци са којима непрестано разговарам. Уелбек ми је, с друге стране, показао како се може писати врхунска проза независно од поетичких трендова које диктирају катедре за књижевност и разноразне новинске редакције које од писаца захтијевају да се уклопе у стандарде политичке коректности, као и да се упињу да буду оригинални у формалном смилу те ријечи. Док пишем, не хајем ни за једно ни за друго.

Описивање неприхваћених тема се прихвата ако се у томе претјера

Нијесте се либили ни описивања сцена секса у Вашем роману... Да ли је приказивање и описивање секса код нас још увијек табу тема?

Експлицитан опис неколико релативно безазлених сцена секса је код неких читаоца изазвао нелагоду. То ме је натјерало да се замислим о поријеклу те нелагоде и закључио сам да није проблем у сексу, него у начину на који сам га описао. Да сам претјеривао као Маркиз де Сад или да сам романтизовао секс попут аутора мелодрама, не би било нелагоде, али пошто сам секс описао на природан и реалистичан начин то је изазвало отпор. Моја потреба да описујем секс није настала као резултат некаквог мог ексцентризма или егзибиционизма. Напротив, пошто сам по сваку цијену настојао да будем природан и поштен, био сам такав и када је ријеч о сексу. И зато мислим да сам на тај начин успјешно допринио мучној атмосфери која влада у роману, јер ни секс није лијек, и секс је депресиван. Нема лијека, и нема лаких рјешења...

***
27.01.2018

Филип Грбић
О УМОРУ

Уважени чланови жирија,

Драги пријатељи,

Даме и господо,

Роман Руминације о предстојећој катастрофи добио је велико признање у виду Награде Милоша Црњанског. Књига је, како се то каже, доживела успех. Међутим, настанак ове књиге заправо је резултат неуспеха – неуспеха да се живот живи и да се живот разуме. Верујем да само писцима полази за руком да од овог поражавајућег неуспеха понекад направе нешто што личи на јавни успех.


ʺНемоћан сам, тужан и замишљен. Не даје ми се да живим.ʺ

Ове речи је Милош Црњански записао у своме Дневнику о Чарнојевићу из 1921. године. Писање као могућност представља специфичну врсту осмишљавања ове темељне немогућности – немогућности да се живи и да се живот разуме. Шта је писање ако не неприродан и крајње неспонтан прекид у континуитету свакодневног живота?  

Гледам да се извучем из свих својих професионалних и породичних обавеза, настојим да украдем време од сна да бих – шта? Седео испред екрана и посматрао властити живот као нешто чудно, необјашњиво, далеко, туђе, па чак и наметнуто. Моји јунаци су моји најбољи саговорници и они су живи иако им недостаје физичка егзистенција. Уместо „сви моји јунаци“, могао бих да кажем: „сви моји недостаци“. Шта ми то, побогу, недостаје, па узимам ова дуга, мучна, исцрпљујућа одсуства из живота, уместо да живим, радим, радујем се и не осврћем се? Или је, напротив, за овај неспоразум са животом крив некакав вишак живота у мени? Каква иронија: из прекомерне жудње за животом – правим, пунокрвним животом – завршио сам у добровољном кућном притвору, изолован испред екрана, равнодушан према свему што нема везе са мојим јунацима, мојим недостацима, мојим двојницима. Док моји јунаци уживају у медитеранској кухињи и разноразним посластицама ја се задовољавам једном конзервом туњевине дневно коју једем на силу, само да бих могао неометано да наставим са писањем. Али ја то не радим из скромности или трпељивости, напротив, даме и господо, ја сам незасит. И та незаситост, ме је, по свој прилици, такође одвела у писање. Ако већ не могу да живим најједноставнији и уједно најинтензивнији могући живот – „живи живот“ како то каже Достојевски, онда барем нека моји јунаци покушају да живе тај живот уместо мене. Међутим, мени се чини да се тај њихов покушај такође завршио бедним неуспехом јер се написано покорава истим оним законима и ограничењима којима се покорава и проживљено. Када не би било тако, књижевност би представљала пуко бекство од напрегнуте свакодневице, средство за разбибригу или играрију за интелектуалце.

 „Све сам чекао да ће још нешто доћи у животу, да ово досад беше само комедија. Сад видим да после сажаљења не долази ништа ново.“

 Дневник о Чарнојевићу младог Милоша Црњанског представља једно од оних ретких дела где је унутар, условно говорећи, малог броја речи кондензовано право изобиље мисли. У овој сали присутни су стручњаци који вероватно познају сваки кутак овог изванредног дела, и питам се да ли је неко од њих икада покушао да пронађе реч коју Црњански најчешће користи. Иако сам сувише лењ за то да сам обавим један такав задатак, дрзнућу се да поделим с вама чисто субјективан утисак да се реч „умор“ појављује кудикамо најчешће у тексту. Моји јунаци су такође уморни и они су тај умор, без сумње, наследили од мене. Али овде није реч о пролазном умору или чак пријатном умору који наступа након неког часног радног прегнућа, не, драги пријатељи, умор је у овом случају онтолошки појам и означава духовно одумирање једне цивилизације која споро али сигурно нестаје пред нашим очима. Духовно сродство могу да осетим искључиво са оним ауторима који осећају овај онтолошки умор, ово дезоријентисано бивствовање „на мишиће“. Писати, у извесном смислу, значи постати хроничар умируће цивилизације. Цивилизација мора умрети јер она представља нешто велико, а све што је велико, готово догматски тврди Платон у својој Држави, мора пропасти. О смрти цивилизације Емил Сиоран говори као о врхунском уметничком делу. Нама је, дакле, као становницима остареле цивилизације, дато да се наслађујемо том врхунском уметношћу – пропашћу велике културе која је најпре силовито блеснула на брдовитом Криту, одакле се преселила у брдовиту Арголиду, да би се затим проширила по остатку Балканског полуострва и даље по читавом Средоземљу.

Иронично: вечна младост постаје опсесија остареле цивилизације. Ето катастрофе која својом катастрофалношћу надмашује све остале катастрофе које прете Лазару, мом приповедачу! Он би хтео да га, као у песми Привиђења Милоша Црњанског, „ту, у овом животу, облије слап свих дивота чулних, као пад мирисног млека“; и он, попут свог омиљеног писца, Мишела Уелбека, очигледно сматра да је “младо женско тело једино добро које је свет икада видео“. Док спољашњи живот проводи као човек осиромашених могућности, његов унутрашњи живот открива право изобиље садржаја. Лазару недостаје све, а можда понајвише хладнокрвност, он још увек није изгубио способност одушевљења, али његови су заноси кратког даха, јер Лазар је уморан и зато није у стању да гаји заблуде, а без заблуда је живот немогућ, или је барем, у најмању руку, неподношљив.

Најнепристојнија заблуда која ми као лауреату Награде Милоша Црњанског сада прети јесте заблуда да сам сад постао некакав признати писац, или бар дечко који обећава. Верујте ми да се често гласно смејем самоме себи. Али и то је боље него да све ово схватим преозбиљно па да ви, даме и господо, имате разлога да се смејете мени.

Дозволите ми да своју беседу завршим још једним местом из Дневника о Чарнојевићу Милоша Црњанског:

 „Уморан сам. Отишао бих некуд далеко и не бих се осврнуо. Отишао бих некуда у жуто лишће, ко зна куда; а кад би неко плакао за мном, ја бих написао карту: Збогом, идем да оздравим“.

Хвала вам.

25.01.2018.
Београд

***
27.01.2018

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ „МИЛОШ ЦРЊАНСКИ“
Филип Грбић: Руминације о предстојећој катастрофи, Плато, Београд, 2017.

Проф. др Слађана Јаћимовић

     Вештина приповедања, сложеност у сагледавању света и људских судбина, добра композиција наративних сегмената и стилска умешност – ретко се сабирају у првом романунеког писца. Ако се свему томе дода и успех да се читаочева пажња држи будном, односно да роман буде занимљив, онда је јасно због чега је жири одлучио да Награду „Милош Црњански“ додели управо роману Руминације о предстојећој катастрофи Филипа Грбића. Прича о двоје људи који у покушају да спасу свој брак одлазе на летовање на Крит, усложњава се и грана на више планова. Од наизглед обичне приче о љубавној кризи и уморном покушају њеног превезилажења, романескна радња увлачи у себе промишљање наше савремености и историјске прошлости, актуелне геополитичке ситуације, нашег и туђег националног менталитета, стеротипова које намеће култура новог доба те протеста против уклапања у њих и прихватања испразне егзистенције која се њима намеће као пожељан и очекиван модел живљења. Једноставно речено, сама прича је вишезначна и иде изнад појединачних судбина, јер се укршта са епохалним кретањем које је испуњено хаотичношћу, криминалом, сексуалношћу и политиком.

     Мотив катастрофе назначен у наслову и руминације као непрестаног, опсесивног понављања злосутних мисли које не допуштају излазак из круга страха и тескобе, већ их додатно продубљују, назначавају једну снажну песимистичку, могло би се рећи и нихилистичку димензију у сагледавању света онаквог какав јесте и позиције појединца, модерног јунака, у њему. Моделовање главног јунака Лазара, из чије перспективе је и обликована нарација у Грбићевом роману, као осетљивог интелектуалаца усколебане психе, депресивног и опсесивно-компулсивног, подржава овакво сагледавање света, односно чини додатно уверљивим, снажно мотивисаним изношење суморне визије људске цивилизације и њених дубоких напрслина у модерном добу. „Видим да се ближи катастрофа“, каже главни јунак романа, „и да нико, ама баш нико, нема контролу над силама које су ослобођене“. До закључака исте семантичке носивости долазе и јунак Грбићевог романа и јунак Романа о Лондону Милоша Црњанског који ће у свом времену осетити да „Свет овај није уређен добро“, односно упитати се „Као да свет није Бог створио? Него онај Нечастиви“. Превласт зла и деструкције у свету у коме се слути свепрожимајућа катастрофа сагледава се на свим нивоима – од опште друштвено-политичке ситуације, културних и политичких деградирајућих околности у Србији, па до приватног, интимног плана и односа двоје људи за које ће сам јунак рећи: „Ми смо болесни људи у болесној вези“. Катастрофа, дакле, прети са свих страна – нема уточишта, а смирење се неће наћи ни у класичној медитеранској лепоти грчког острва. Напротив, управо у таквом простору изопштености додатно се заоштрава осећај страха и тескобе, а бића која би требало да се зближе, суочена са собом,  раздвајају се и продубљују јаз између себе. Летовање, које је почело лоше, развило се драматичним фабуларним заплетом у оно што се, у другом контексту, подсмешљиво, назива адреналинским туризмом. Одвајајући се једно од другог, главни јунаци искушавају могућности сопствене слободе, али она их доводи у гротескне ситуације, проблематизује стечене представе од другом, преиспитује личне афинитете и, на крају, враћа их на почетак, њима самима и вези коју су покушали да излече.

     Смештајући главни ток радње у познату туристичку дестинацију, али и у родни простор прве грчке културе, писац суочава припаднике различитих култура(српске, руске, грчке и немачке) и упечатљиво приказује глобализацијски тренутак њиховог дотицаја. Не само главни, него и остали јунаци који ове културне моделе представљају, у колизији су светом и собом самима. Поремећај, некад скривен испод маске нормалности (немачка породица) дубоко означава свакога од њих. Тако се синдром болести дисперзивно шири од главног јунака ка осталима сугеришући закључак да је у свету који је изгубио равнотежу болест у ствари нормално стање појединца. Овакво укрштање разнородних полова и промишљања, саображено је различитим типовима приповедања, који се смењују у убрзаном темпу, одесејистичко-медитативногпрекопсихолошко-медицинскогдоеротско-натуралистичког.

     Есејистички сегмети можда су најбољи и најсубверзивнији делови овог романа. Они су и својеврсна противтежа динамичном заплету и еротским пасажима, и једнако динамичном и зачуђујућем расплету који ће јунаке водити од покушаја обнове љубавне страсти до мржње и гађења, те враћања на почетак; од комичних и апсурдних ситуација до граница трагичног разрешења; од песимизма до танане наде и утехе који се, упркос свему, указују на самом завршетку романа. Главни јунак јесте депресивац са потврђеном лекарском дијагнозом, али је истовремено и изопштеник, луцидни побуњеник против лажних вредности и лажних људи, згађени интелектуалац који у својим унутарњим дијалозима разобручава лицемерне системе по којима функционише савремени свет, песимиста за којег „не постоји идеја, ма колико била племенита, коју њени заступници нису успели да ми огаде“, интелигентно биће које је у времену испразних стеротипа способно да их преиспитује, подвргава сумњи и бриткој ироничној мисли. „Хронично неспособан да живи у реалности“, човек утамничен у самоме себи,  главни јунак у својим руминацијама као своје сабеседнике проналази ликове из литературе, филозофије и историје, те се у роману отварају сложени простори луцидног промишљања прошлости и културе, суморне садашњости и самопреиспитивања места усамљеног појединца у свему томе.

     Доследни отпор према мејнстрим токовима сваке врсте, који се чита у овом Грбићевом роману, јесте оно што овог писца издваја као нови аутентични глас српске књижевности. При томе, а што је посебна вредност ове прозе, све време у причи о катастрофи која прети и споља, из поремећеног света, али и изнутра, из самог бића које се урушава у својим страховима, титра својеврсни хумор и иронија који не дозвољавају да песимизам постане отужан и претвори се у јадиковку. Способност да се о тешким стварима и сложеним проблемима мисли и пише кроз хумор и горку иронију редак је дар, а они у Руминацијама нису вид прихватања света онакав какав јесте, већ производни хилистичког обрачуна са њим, знак револта над стварима онакве какве јесу а нису добре. Смех је у тој борби можда најбоље оружје.

***
26.01.2018

Интервју Филипа Грбића Новостима: Генерација опседнута новцем и базањем по свету
Бранислав Ђорђевић | 26. јануар 2018. 14:20

Филип Грбић, добитник “Милоша Црњанског”, о награђеном дебитантском роману “Руминације о предстојећој катастрофи”: Ситуација се искомпликовала, ослобођене су силе и анимозитети које нико не може да обузда

У узбудљиву причу о супружницима који крећу на летовање на Крит да би пребродили брачну кризу, Филип Грбић (1984) је у књизи “Руминације о предстојећој катастрофи” (“Плато”), вешто уплео размишљања о култури, хришћанству, политици, криминалу, невладиним организацијама, левици и десници, интелектуалној елити, Трампу, и успео да ослика судбину младог човека у нашем добу.

За свој дебитантски роман, Грбић, иначе филозоф по образовању, добио је награду “Милош Црњански”, коју му је Задужбина великог писца јуче свечано уручила у Коларчевој задужбини. Ово признање састоји се од новчаног износа, чији је главни донатор издавачка кућа “Клет”, медаље и плакете које обезбеђује “Информатика”.

* Како доживљавате ову награду?

- Као охрабрујући знак да се књижевни успех може догодити и онима који не пишу искључиво политички коректне небулозе о деведесетим, о геноцидима, мигрантима или осетљивим групама и који се не баве убитачно досадним формалним експериментима, специфичном врстом књижевног опскурантизма, код нас познатом под именом “постмодернизам”.

* Шта вас је подстакло да напишете роман, чијег јунака море руминације - злослутне, опсесивне црне мисли?

- Очито више нисам знао шта да радим са властитим црним мислима. У том смислу, писање је врста терапије, иако писање никад није само то. Мој јунак Лазар ми се врло брзо отео и постао личност обдарена властитом вољом - личност која поседује, у односу на мене, независне погледе на различите феномене. Лазар ме понекад одушевљава, понекад ме засмејава, понекад ме нервира, а понекад ми баш иде на живце.

* На коју катастрофу упућујете насловом: личну или глобалну?

- На обе. Као прави неуротичар, Лазар у свему види претњу. О чему год да мисли, он увек очекује најгори исход. Заразиће се и умреће од еболе, авион ће се срушити у море, жена ће га оставити, земља ће пропасти, избиће рат светских размера итд. За Лазара је сваки следећи тренутак у животу - предстојећа катастрофа.

* Истичете на једном месту да су Достојевски, Кант, Нови завет, остали непрочитани... Шта тиме говорите о духу савременог света?

- Ту је реч о кризи класичног образовања. Такозвани “класици” остају непрочитани зато што унапред мислимо да знамо шта у њиховим делима пише. Ништа не можемо сазнати ако мислимо да нам сазнање није ни потребно. Читање подразумева смелост да се дело тумачи, да се културно наслеђе изнова присвоји, да филозофска питања и духовне грознице, рецимо, Достојевског прострује и кроз наша тела и умове.

* У којој мери вам је филозофија помагала или одмагала у књижевном послу?

- С једне стране, отворио сам своју прозу према експлицитним филозофским питањима настојећи да покажем ситуациони и природни карактер филозофирања као активности која је својствена готово сваком бићу обдареном срцем и умом. С друге стране, моја проза све време пати од те склоности приповедача да теоријски промишља стварност. У књижевности ствари ипак треба показати, а не казати. На томе много радим у последње време. Ослобађам се од тог “теоретичара” у себи.

* У чему данашњи човек проналази тачку ослонца?

- У томе је ствар, не проналази је. У свету се ситуација искомпликовала, ослобођене су силе и анимозитети које нико више не може да обузда. Али колико год да је напето у свету, у Лазаревој глави је још напетије. Он стално тражи лек за свој унутрашњи немир. Међутим, религија се растворила у фолклору и обичајности, а филозофија се изоловала на универзитету. Преостаје фармакологија.

СЦЕНЕ СЕКСА 

* ДА ли сте се бринули како ће читаоци прихватити описе секса или насиља у књизи? 


- Без вишка емоција описао сам неколико сцена секса, једнако природно као што сам описивао узимања хране или летење авионом. И питам се кад се то у књижевност вратио стид? Ако дате експлицитан опис неког бруталног убиства малолетне девојке, ви сте писац трилера, али ако опишете сексуалну радњу у њеној спонтаности, па чак и неспретности, онда се јавља нека чудна нелагода. Изгледа да говор о сексу увек мора да буде претеран: или претерано насапуњан као у љубавним романима или претерано извитоперен као у порнографији. По свој прилици је неподношљиво, па чак и депресивно читати реалистичне описе секса.

* Упечатљиво сте осликали и српску, руску, грчку и немачку културу. У чему смо слични, које су кључне разлике?

- Свесно сам се поигравао националним стереотипима руководећи се једним опажањем: у иностранству сви имају несвесну тенденцију да се уклопе у одговарајући стереотип, што је само представа за међународну публику. Срби се непрестано на све жале, Руси пију и праве скандале, Грци су лењи, Немци штедљиви и уштогљени. Али када нема туђег погледа, када су зароњени у своје редовне, свакодневне активности, припадници различитих народа личе једни на друге много више него што мисле.

* Пишете и да Срби не воле да им је досадно, као да воле ванредна стања...

- Лазар то примећује с горчином. Зар није очигледно да већ годинама живимо у атмосфери ванредног стања, у земљи опустошених институција, безакоња у свим областима, економски разорени, национално понижени, културно заостали?

* Како ваша генерација види стање у српској култури?

- Не знам шта је у јаднијем стању: моја генерација или српска култура. Моја генерација је загазила дубоко у тридесете, мало ко је у браку, још мањи број људи има децу, сви су опседнути новцем и путовањима, не знају ни сами шта траже базајући свуда по свету, сви мисле само на своје доживљаје и властита задовољства. Моја генерација је генерација себичњака. Што се тиче српске културе, она у својој историјској величини постоји и чека генерацију достојних да је поново открије. Тренутно у култури ведре и облаче србомрсци и југоносталгичари. Али и то ће проћи.

* Главни јунак романа износи и тезу да “регион” не постоји, већ једино Балкан, а “Балкан је доњи стомак Европе”. Шта тиме поручује?

- Сада је та игра постала превише очигледна. “Регион” као бриселски политички конструкт треба да рециклира стару титоистичку формулу по којој стабилан Балкан подразумева слабу Србију. Али јасно је да нас Европа само на речима прима, док нас на делу затвара у балкански “обор за свиње”. У много чему смо ми овде “европскији” од многих Европљана. Нема разлога да се понашамо као домороци и њихове слуге.

***
17.01.2018

Свечана додела Награде Милоша Црњанског одржаће се у четвртак, 25. јануара 2018. године у 11 часова у Малој сали Коларчеве задужбине, Студентски трг 5, Београд.

***
08.01.2018

Жири Задужбине Милоша Црњанског, у саставу проф. др Бојана Стојановић-Пантовић, проф. др Слађана Јаћимовић и проф. др Мило Ломпар (председник), одлучио је да додели Награду Милоша Црњанског за 2016 и 2017. годину роману Руминације о предстојећој катастрофи Филипа Грбића у издању Платоа (Београд).

Овај роман доноси сложену и занимљиву, темпераментно стилизовану, причу о тананом душевном склопу главног јунака и о судбинама човека и жене чији су односи добили драматично убрзање на летовању на Криту. Сама прича је вишезначна и иде изнад појединачних судбина, јер се укршта са епохалним кретањем, које је испуњено хаотичношћу, криминалом, сексуалношћу и политиком. Упечатљиво су приказани светови култура (српске, руске, грчке и немачке) и глобализацијски тренутак њиховог дотицаја. Томе су саображени различити типови приповедања, који се смењују у убрзаном темпу, од есејистичко-медитативног преко психолошко-медицинског до еротско-натуралистичког. Тако се динамична радња спаја са продубљено упризореним ликовима, интрига и заплет са есејистичким осветљењима и опсесивно-психијатријским размишљањима, брутални друштвени миље са проблесцима нежне осећајности, тамна празнина душе са распрскавајућим мноштвом њених асоцијација. Роман Филипа Грбића успева да једну причу о мушкарцу и жени исприповеда у интензитету који не дозвољава предах, да јој постави дубља психолошка и друштвена сидришта, да јој обезбеди отворен и вишезначан завршетак: у парадоксалном и узбудљивом профилу осећајности и приповедања у нашем времену.

Награда Милоша Црњанског – која се додељује за прву објављену књигу у било ком од жанрова у којима се огледао Милош Црњански – састоји се од новчаног износа од 2. 000 евра (у динарској противвредности), медаље са ликом Милоша Црњанског и плакете. Овогодишња награда биће додељена у другој половини јануара 2017. године.

***
06.01.2018

Филип Грбић за "Независне": Свијет је прављен по мјери трачких слушкиња

Филип Грбић, писац и професор филозофије из Београда, најновији је лауреат награде "Милош Црњански", а награђен је његов роман првенац "Руминације о предстојећој катастрофи", објављен у издању београдског "Платоа".

Роман је и прије награде стекао завидне критике српске читалачке публике, иако се књига засад, по признају њеног аутора, може пронаћи само у Београду и Новом Саду.

"Сама прича је вишезначна и иде изнад појединачних судбина, јер се укршта с епохалним кретањем, које је испуњено хаотичношћу, криминалом, сексуалношћу и политиком. Упечатљиво су приказани светови култура (српске, руске, грчке и немачке) и глобализацијски тренутак њиховог дотицаја", пише између осталог у саопштењу жирија за награду која носи име великог Милоша Црњанског, а шта сам Филип Грбић, који се поред писања и професуре бави и превођењем с више свјетских језика, мисли о сопственом писању, награди и књижевној сцени, причао је за "Независне".

НН: Добитник сте престижне награде "Милош Црњански". Да ли се више радујете награди или имену које носи?

ГРБИЋ: Вест о награди ми је донела извесно осећање сатисфакције. Ових дана баш интензивно разишљам о провалији која зјапи између среће и сатисфакције. Срећа нам се догађа безразложно, а најчешће онда када осећамо слободу од насиља које наше жеље и амбиције свакодневно врше над нама. Сатисфакција је, с друге стране, резултат остварене амбиције. Патња јој претходи и патња за њом следи. Али свестан сам да сад звучим као да се пренемажем. Наравно да сам, објавивши свој први роман, одмах почео да жудим за признањем. Величина и вечита свежина Милоша Црњанског, списак досадашњих лауреата, сама награда... Све ми то импонује. Међутим, морам да признам да ме медијска пажња веома узнемирава. Не могу да се ослободим тог непријатног осећања изложености и већ чезнем за изолацијом.

НН: Ваш прозни првенац "Руминације о предстојећој катастрофи", поред награде, наишао је на веома позитивна мишљења међу онима који су читали књигу. Колико је самокритике било потребно да завршите, а потом и објавите овај роман и колика је бојазан постојала да ће књига евентуално наићи на негативна мишљења?

ГРБИЋ: Самокритика је блага реч за оно што сам ја са собом морао да урадим како бих дошао до тога да будем колико-толико задовољан својом прозом. Годинама сам се испред екрана, или с оловком у руци, обрачунавао с тим туђим, неискреним, егоцентричним, свезнајућим створењем које чучи у мени и које се осили сваки пут кад хоћу да запишем неку мисао или опишем неку ситуацију. То створење уображава да је некакав аутор и има потребу да импресионира читаоца својим стилом, ерудицијом итд. Постао сам релативно задовољан својим писањем тек кад сам убио тог неискреног аутора у себи. Научио сам како да се приликом писања држим искључиво свог искуства. Не осећам страх од критика, не може човек свима да се допадне, једини страх који осећам јесте страх од тога да не допустим извештаченим конструкцијама да се увуку у свет мојих јунака.

НН: По ономе што сам прочитао рекао бих да сте написали роман о антијунацима свакодневице, односно о несналажењу људи у данашњем свијету. Какав је свијет у којем се данас налазимо и колико мари за књижевност и филозофију?

ГРБИЋ: Не бих рекао да су они антијунаци. Штавише, рекао бих да би они били сасвим просечни када не би били толико осетљиви и толико неспособни за онај млаки свакодневни живот који, с годинама, доноси све више и више одговорности, а све мање и мање радости. Свет никада није превише марио за књижевност и филозофију. То су одувек била занимања чудака и божанствених дангуба. Када је Талес из Милета у 6. веку пре нове ере, загледан у звездано небо, пао у бунар, смејала му се трачка слушкиња. Филозофи се баве бескорисним питањима и оперисани су од практичних задатака које намеће свакодневни живот. Додао бих још: овај свет је прављен по мери трачких слушкиња.

НН: У образложењу жирија, између осталог, пише да су у књизи упечатљиво приказани свијетови култура (српске, руске, грчке и њемачке) и глобализацијски тренутак њиховог дотицаја. Послије овога не могу да Вас не питам за мишљење о патриотизму и космополитизму, односно о додирним тачкама ова два појма.

ГРБИЋ: Није ли управо Милош Црњански својом судбином показао да човек у исто време може да буде патриота и космополита? У његовом суматраизму видим песнички одјек стоичког учења о свеопштој хармонији у природи. Под влашћу стваралачког логоса сви смо ми грађани цосмоса. Али у поеми "Стражилово", написаној у Италији, Црњански такође каже: "И, тако, без веза, /стиже ме, ипак, родна, болна, језа." Није случајно да нас та родна, болна, језа спопада онда када смо у туђини, када нам се бездомност сручи на главу. Космополитизам који није укорењен у националној култури сувише је подложан аутошовинизму и прелако бива фасциниран туђим националним самољубљем. Познајем многе људе који су изразито осетљиви, рецимо, на српски национализам, а да истовремено, готово потпуно несвесно, заступају националне интересе америчког, немачког или француског културног империјализма. 

НН: Једна од поенти романа јесте да су фантазије привлачне све док не почну да се остварују. Наспрам ликова и њихових фантазија у роману, које су Ваше књижевне фантазије, односно колико су Вам роман и награда утрли пут за даљи књижевни рад?

ГРБИЋ: Још је рано да се о томе говори. Верујем да ће ова награда пробити зид ћутања који је лево оријентисани књижевни естаблишмент подигао око моје књиге. Волео бих да "Руминације" продру и у унутрашњост, као и да пређу Дрину, јер засад је књига доступна скоро искључиво читаоцима у Београду и Новом Саду. Али, оно што бих највише волео јесте да узмем дуготрајно одсуство како бих се посветио искључиво писању. 

НН: Професор сте филозофије и, како сте рекли у једном ранијем интервјуу, књижевност је Ваша стара пасија. Који су Ваши филозофски и књижевни узори и колико успијевате да испратите српску књижевну сцену? 

ГРБИЋ: Филозофија се у нашем времену самоизоловала на универзитету изгубивши моћ да својим радикалним питањима продире у егзистенцију и преображава је. То се не дешава први пут у историји. У 19. веку ситуација је била слична и зато су се најзначајнији филозофски пробоји у то доба догодили изван универзитета: Шопенхауер, Кјеркегор, Достојевски, Ниче. Кад је реч о делима ових мислилаца тешко је направити строгу границу између филозофије и књижевности. Та граница у античким временима није ни постојала. Први строго дедуктивни систем метафизике дат је у форми једне поеме ("Парменид"), Платон је писао дијалоге, дакле драмске текстове, да не набрајам даље. Устручавам се да вам дам одговор на питање о српској књижевној сцени. Цицерон је једном рекао да не би имао времена да чита списе лиричара чак и када би имао сто живота на располагању. Срећом па не радим у издавачкој кући те читам само она дела која излазе у сусрет мојим естетским и интелектуалним апетитима.

Извор: Независне новине, https://www.nezavisne.com/kultura/knjizevnost/Filip-Grbic-za-Nezavisne-Svijet-je-pravljen-po-mjeri-trackih-sluskinja/459065

***